SMEDEREVO, 5. jun 2017 – Kao i svakog 5. juna, Smederevci su se i ovog okupili da odaju poštu na taj datum nastradalim sugrađanima. Tog četvrtka, 5. juna 1941. u 14 sati i 14 minuta, u vazduh je odletelo skladište eksploziva i municije u Tvrđavi, a s njim i gotovo celo Smederevo.
Ovo je jedan od zagonetnijih događaja s početka rata: ni tri četvrt veka kasnije ne zna se koliko je ljudi nastradalo niti šta je bilo uzrok eksplozije.
Po nekim podacima nemačke vojske poginulo je oko 4.000 ljudi, po gradskim hroničarima stradalo je 2.500 Smederevaca, mada toliko nema i imena na spomen kosturnici. Ukupni broj poginulih i ranjenih procenjen je, od strane lokalnih vlasti odmah po eksploziji, po nekim zapisima, na oko 4 i po hiljade.
– Najpre je došlo do eksplozije puščane municije, potom su usledile eksplozije one za teška oružja. Detonacija je bila strahovita, grad je utonuo u potpuni mrak, vazduhom su leteli delovi vagona, železničke stanice, kamenje, čak i ljudska tela – svedočio je gotovo pola veka po eksploziji David Stevanović, penzioner Železnice, koji je u to vreme radio na smederevskoj železničkoj stanici kao dežurni telegrafista, Slavku Domazetu za knjigu „Od onih koji su ostali“.
To što se eksplozija dogodila na bukvalno pedesetak metara od železničke stanice, mada su ljudi ginuli i na obodima Smedereva, pa i desetak kilometara daleko, prouzrokovalo je najveći broj žrtava. Jer, baš tad je kretao voz za Veliku Planu, bio je pazarni dan, seljaci su se vraćali sa pijace. Na stanici je bio i veliki broj maturanta, tog dana su deljene diplome, a slilo ih se s raznih strana jer je Smederevo bilo sedište Kraljevske banske uprave Dunavske banovine.
– Kada sam se osvestio, ležao sam na ruševinama neke zgrade. To je bila zgrada železničke stanice, udaljen sam bio od koloseka 30 metara. Svuda je bio mrak, samo jedna ogromna, visoko uzdignuta pečurka od dima natkrila je prostor oko tvrđave stanice. Zahvaljujući tome što sam pokrio dlanovima oči sačuvao sam vid inače bih ostalo slep, jer su posekotina na šakama bile duboke i velike. Pipnuo sam se po glavi, kose više nisam imao. I nikada nije nikla nova. Od odela, kaiš na pantalonama sačuvao je deo donjeg veša… Sve drugo je sa mene nestalo – prisećao se Višeslav Joza Miloradović, tada maturant smederevske gimnazije.
Gimnazija je uskoro po eksploziji objavila umrlicu: stradao je 41 maturant. Koliko je bilo ostalih đaka koji su se zatekli na stanici – ne zna se. Ne zna se ni broj seljaka koji su se vraćali kućama s pijace, železničara i osoblja stanice, u tom momentu bile su dve kompozicije na kolosecima, po 25 vagona – oko 2.000 putnika… Izginuo je i najveći deo ansambla novosadskog Narodnog pozorišta, koji je prethodne večeri igrao „Đida“ u Smederevu, a došli su i da podignu zaostale plate! I oni su krenuli vozom. Među sedamnaest glumaca pozorišta iz Novog Sada bio je i sin jedinac budućeg predsednika srpske Vlade Milana Nedića, sa trudnom suprugom.
A voz je kasnio dva minuta. Fatalna dva minuta!
Koliko je ljudi zaista poginulo? Prvu procenu dala je nemačka komanda u Beču, koja je, kako je već pomenuto, navela da ih je bilo 4.000. Nemci su se, kasnije, više bavili materijalnom štetom i brojem njihovih ljudi koji su izginuli, mada ni taj nije baš najjasniji. Po izveštaju Feldskomandature u momentu eksplozije bilo je 30 čuvara u Tvrđavi, a ukupno oko 200 nemačkih vojnika stacionirano u smederevskom području. Po drugim izvorima bilo ih je mnogo više, nekoliko hiljada jer su se spremali za odlazak u rat na Sovjetski Savez, ali to je tada bila vojna tajna. Brinulo ih je i rasuto oružje i municija, da ne padne u ruke „pobunjenika“. Da ova briga nije bila bez osnova govori i to da se i dan-danas, gotovo prilikom svakog novog raskopavanja smederevskih ulica pronađe poneka zaostala neeskplodirana granata, o sitnijoj municiji i da ne pričamo.
Ako broj žrtava, iz ovog ili onog razloga, nikada nije definitivno utvrđen, ono što se pouzdano zna jeste da je od 2393 kuće, koliko ih je bilo tada u Smederevu, samo 25 ostalo neoštećeno. Ovaj podatak je zahvaljujući činjenici da je na čelu Komesarijata za obnovu bio Dimitrije Ljotić, ratni zločinac, kontroverzna ličnost ili spasitelj – zavisi s kim pričate. U svakom slučaju, grad je, u tome se ipak mnogi slažu, zahvaljujući baš Ljotiću i njegovim vezama do kraja rata gotovo u celosti obnovljen. 
Zašto tolika eksplozija? Po nekim izvorima, u Smederevu je lagerovana municija zarobljena tokom aprilskog rata, po drugim tu je bilo čvorište za snabdevanje trupa koje su se kretale dalje na istok. Zbog toga procene o tome koliko je bilo eksplozivnih materija u Smederevskoj tvrđavi tog 5. juna variraju od 350 do čak hiljadu i nešto vagona. Po kasnijoj rekonstrukciji udarne sile, utvrđeno je da je to bilo oko 10 miliona konjskih snaga! Jačina atomske bombe, koja će se pojaviti tek četiri i po godine kasnije nad Hirošimom i Nagasakijem. Eksplozija u Smederevu se osetila 200-300 kilometara dalje, čuli su je na Kosmaju, a znatno su postradala sela desetak kilometara od grada.
Od broja žrtava ništa manje nepozanica nije uzrok eksplozije. Postoje čak četiri teorije.
Prva je najbenignija; da je bila velika vrućina i da je došlo do samozapaljenja. Toplo jeste bilo, ali ne baš toliko: u Beogradu je tog dana izmereno 26 stepeni, Smederevo nije imalo meteorološku stanicu, ali je mogao da bude stepen-dva razlike.
Druga je ljudski faktor. U Tvrđavi su bili zarobljenici, Srbi, lokalni živalj koji je opsluživao magacine s nagomilanom municijom. Navodno je neko do njih bacio opušak. Podvarijacija je da je opušak bacio Nemac.
Više Smederevaca je posle rata tvrdilo da se neposredno pre eksplozije čuo avion, sumnja se saveznički. Bilo je i onih koji su, s manje ili više uverljivosti, govorili da je „nešto iz tog aviona poletelo i palo u tvrđavi“.
Na kraju, onaj razlog koji je gotovo pola veka bio tema o kojoj se nije pričalo. Neposredno pre eksplozije u tvrđavi već su bile izvršene dve diverzije u Smederevu. Učinili su to, navodno, radnici „Sartida“, za onu na rezervoarima sa benzinom to je gotovo izvesno. Za eksploziju u Tvrđavi „sumnjiče“ se i Mustafa Golubić i Mato Vidaković, istaknuti članovi KPJ. Posredno je, ovog prvog, za diverziju u Smederevu „kvalifikovao“ i sam Josip Broz Tito, rekavši da je na početku rata „učinio neke važne stvari“, „zadužio našu Partiju“. Golubića su Nemci uhvatili samo dva dana kasnije, 7. juna 1941, onako „reda radi“ mučili, ne znajući o kome se radi, zaintrigiralo ih je samo što ništa nije priznavao, pa su se baš potrudili, no bez rezultata. Streljali su ga 26. juna tako da se ovaj trag tu završava.
Kako bilo, ni danas se ne zna šta je prouzrokovalo eksploziju. Ostala su samo nagađanja.