Za život bez prepreka – Pristupačnost (I deo)

SMEDEREVO, 14. oktobar 2017 – Među većim problemima s kojima se osobe sa invaliditetom suočavaju je pristupačnost, ona najvidljivija – fizička, arhitektonska.

Pored Ustava Srbije koji garantuje ista prava svim građanima, položaj osoba sa invaliditetom (OSI) u našoj zemlji uređen je brojnim zakonskim i podzakonskim rešenjima, ali i međunarodnim konvencijama koje je naša država ratifikovala. Najznačajniji dokument međunarodnog javnog prava je Konvencija UN o pravima osoba sa invaliditetom, a od kontinentalnih, revidirana  Evropska socijalna povelja. Međunarodnom konvencijom o pravima osoba sa invaliditetom, države potpisnice treba da obezbede osobama sa invaliditetom bolji pristup u svim sferama društva, podrazumeva se i objektima koje ga reprezentuju. To znači da ustanove kao što su javne zgrade, bolnice, škole i prevoz, treba da budu pristupačnije.

Dakle, prva asocijacija za pristupačnost su arhitektonske prepreke, zato ćemo prvo o stanju u tom segmentu, a u okviru projekta “Za život bez prepreka OSI” akcentovaćemo i reljefne taktilne staze i znakove sa ispisanim objašnjenjima na Brajevom pismu, kao i sve druge barijere te ili sličnih vrsta s kojima se susreću osobe sa invaliditetom.

Stepenice – neprelazna prepreka

Daliborka Mitrović je od 2009. godine član Organizacije osoba sa amputiranim ekstremitetima.

„Noge ne mogu da savijem i teško se penjem kad nema rukohvata, oslanjam se ramenom, a pridržava me majka. Poseban je problem kod visokih stepenica, ili kad ulazim u autobus, ne mogu bez pomoći majke. Kad idem na Komisiju u Fond za zdravstveno osiguranje, ne mogu da se penjem“, kaže Daliborka i predlaže i za ovu i druge institucije kao jedno od mogućih rešenja, ukoliko je primenljiv, primer Doma zdravlja, gde su Komisiju premestili u prizemlje i tako omogućili osobama sa invaliditetom da lakše dođu. Slična je situacija, kaže, u mnogim ustanovama pa čak i u ustanovama kulture, prodavnicama, koje nisu prilagođene osobama sa invaliditetom.

Daliborkina majka, Bratislavka, njen je stalni pratilac i dobro je upoznata sa problemom pristupačnosti osoba sa invaliditetom.

„Mnoga mesta su nedostupna za invalide, bilo da su u kolicima ili bez njih. Gde Daliborka može da ide, pomognem joj, gde ne može, sačeka me dok ja završim“, objašnjava majka.

Neke važne ustanove još uvek nedostupne

“Ozbiljnije rešavanje ovog pitanja počelo je 2002. godine uklanjanjem 70 arhitektonskih barijera  kako bi lica u kolicima i koja koriste ortopedska pomagala mogla lakše da se kreću. Određen je prilaz glavnoj Pošti, zatim maloprodajnom objektu nekadašnjeg ’C’ marketa, prilaz MZ Leštar i tadašnjem Domu kulture. Ta kampanja je bila odlično prihvaćena i od ostalih sugrađana. Rampe ne koriste samo osobama sa invaliditetom već i starije osobe koje se otežano kreću, ali i roditelji sa decom u kolicima. Moram da podsetim da su sredstva bila obezbeđena iz međunarodnih humanitarnih organizacija (Handicap International)”, kaže Nenad Mitrović, predsednik UO Centra za samostalni život osoba sa invaliditetom Smederevo.

Predsednik Organizacije osoba sa amputiranim ekstremitetima Jovan Jovanović ocenjuje da je pristupačnost, ne samo za članove njihove organizacije, jedan od velikih problema.

“Pojedine institucije nisu prilagodile prilaze našim članovima. Na primer, ono što je nama najpotrebnije je prilaz Fondu za zdravstveno osiguranje, da se dođe do Komisije, kao što je to, recimo, rešeno u Domu zdravlja, gde je Komisija spuštena u prizemlje, što je pomenula Daliborka. I u samoj (Opštoj) bolnici, pojedina odeljenja nisu pristupačna našim članovima. Veoma je teško doći i do Policijske uprave, naši članovi kad dođu moraju da budu napolju da bi neko sišao. Treba molba posebna i razgovori. Sud je takođe nepristupačan našim članovima, kada je u pitanju drugi sprat, dok smo u prizemlju uradili mobilnu rampu.”

Predsednica Višeg suda u Smederevu, Slađana Bojković, delimično nije saglasna sa prethodnom konstatacijom i podseća da je svojevremeno, pored adaptacije stepeništa (proširenje dela za invalidna lica) u prizemlju zgrade urađena i mobilna rampa, kao i toaleti za potrebe osoba sa invaliditetom.

“Ako je potrebno da se sudi nekom licu čije je prisustvo bilo neophodno, onda su sudije Višeg suda (na spratu) silazile u neku od sudnica u prizemlju (Osnovni sud). Inače, postoji ideja da se uradi lift u unutrašnjem delu (dvorište), jer to ne bi menjalo spoljašnji izgled zgrade. Osnovna svrha tog lifta bi bila da se ode do Tužilaštva (poslednji sprat) jer oni vode tužilačku istragu, pa pošto sad imaju i potrebnu aparaturu za snimanje iskaza, to bi bila prvenstvena namena lifta. Ponavljam, što se tiče suđenja, uopšte nije problem da, kao i do sada, siđemo u sudnicu Osnovnog suda u okviru iste zgrade. Imali smo već takvu praksu i do sada nije bilo problema.”

Bolje, ali daleko od dobrog

Duško Savić, ekspert za invalidsku politiku, priseća se da je pre 1996. godine Smederevo bilo potpuno nepristupačno za osobe sa invaliditetom.

“Tada smo sa kolegama iz Smederevske Palanke, Jagodine i drugih gradova osnovali Međuopštinsko udruženje paraplegičara čiji je osnovni cilj bio da se ojačaju udruženja I da rade na menjanju životne sredine, odnosno da je učinimo pristupačnom za osobe sa invaliditetom. Zbog tehničkih i finansijskih problema funkcionisanja, udaljenost, neadekvatna finansijska podrška gradova, odlučili smo da osnujemo udruženje paraplegičara u Smederevu 2000. godine. Preko Centra za samostalni život osoba sa invaliditetom Srbije odmah smo bili uključeni u projekte u vezi sa podizanjem svesti u lokalnoj sredini, kampanjama za fizički pristupačnu sredinu. Pravili smo projekte, konkurisali kod međunarodnih i domaćih organizacija i kod ministarstava za sredstva. Te 2002. godine projekat Udruženja paraplegičara Smederevo podržan je na konkursu u iznosu od 10.000 maraka, a izvođač je bila firma VIG, koja je kao socijalno odgovorna zaslužila da je pomenemo. Po najpovoljnijim cenama su nam uradili 70 pešačkih prelaza, rampu u vrtiću na Papazovcu i one koje je pomenuo kolega Mitrović. Taj projekat ’U novi milenijum bez barijera’, još uvek nije zatvoren, sprovodimo ga i danas, kad obezbedimo sredstva da uključimo najpovoljnijeg izvođača. Tada smo snimili i film o tome kako je bilo pre i kako je posle realizacije projekta. Stigla nam je i nagrada, maltene kompletna kancelarijska oprema, kao najboljoj organizaciji koja je uspešno realizovala takav projekat u Srbiji. Sličan projekat smo radili, zahvaljujući podršci Ministarstva za rad, boračka i socijalna pitanja, za pristupnu rampu u Opštini Smederevo, za skupštinske sale. Gradska uprava nam je utoliko pomogla što nam je dala saglasnost za postavljanje rampe. Sada postoji i zakonsko rešenje. Član 72. Zakona o gradnji, ali i Pravilnik, kao podzakonski akt, definišu sve standarde kojih se moraju pridržavati i projektanti, izvođači i investitori. U protivnom podležu kaznenim odredbama. Postojeći objekti dužni su sukcesivno, u zavisnosti od mogućnosti, da adaptiraju svoje objekte. Imaju rok i zakonsku obavezu da prilaze prilagode potrebama osoba sa invaliditetom.” 

 Lakše sa državom nego sa privatnicima

Savić smatra da značajan problem predstavlja i vlasnička struktura i ocenjuje da tamo gde je država vlasnik, relativno brzo će rešiti problem, za razliku od privatnog sektora gde se, po njegovom mišljenju, mnogo sporije i teže dolazi do rešenja, navodeći i pozitivne primere privatnika koji su ugradili rampe, staze i toalete u ugostiteljskim objektima („Na raskršću“) ili su čak konsultovali predstavnike osobe sa invaliditetom u toku gradnje („Car“).

“Sada se uređuju i novi tržni centri, benzinske pumpe, NIS-ove su adaptirane i imaju parking, ulaz, toalet za osobe sa invaliditetom. Dosta smo uradili, ali ima još prostora. Naša je obaveza da na primeren način insistiramo, opominjemo, upozoravamo gde, šta i kako treba uraditi. Posle pilot projekata, kojima smo pokazali da je moguće i korisno stvari promeniti, sada ulazimo u institucionalnu fazu. Sa arhitektonskim barijerama se otišlo najdalje, a i u budućnosti biće najlakše i najbrže rešavana. Potrebno je da svi izvođači, projektanti, donosioci odluka uključe predstavnike OSI u rešavanje određenog zadatka, na to ih obavezuju i međunarodni i domaći propisi, kako bi rezultat bio zadovoljavajući za krajnje korisnike”, ocenjuje ovaj ekspert.

Ne pitaju pa zabrljaju

Savić navodi da su predstavnici osoba sa invaliditetom učestvovali i na međunarodnim konferencijama o pristupačnosti (ukupno četiri, sve u Beogradu) i svojim angažovanjem uspeli da utiču na promenu zakonske regulative u ovoj oblasti.

“Nažalost, primećujemo da pojedini investitori i izvođači rade po nekim starim navikama, pa novi objekti, i niskogradnje i visokogradnje, budu često nepristupačni za nas. Problem je u tome što ne koriste kapacitete naših organizacija, što nas ne pozivaju da im ličnim primerom pomognemo da se prilagode našim potrebama. Dešava se da naprave rampu, koja je neupotrebljiva. Kad god rade nešto za osobe sa invaliditetom, a bez konsultovanja sa nama, to ne ispadne dobro. Kada nas uključe, postoji velika verovatnoća da će vršiti funkciju. Zahvaljujući takvom pravilnom, strateškom pristupu u toj oblasti, mi smo edukovali određene kadrove, pa sve nove ulice imaju projektovane pešačke prelaze za osobe sa invaliditetom. Međutim, izvođači radova tokom gradnje na određenim mestima, iz tehničkih razloga, nisu poštovali projektni zadatak pa se dešava da imamo u jednoj ulici dva dobro urađena i jedan prelaz koji nije dobar. Ugao Save Nemanjića, Trga slobode i Miloša Velikog je takav primer. Urađeni su trotoari, ivičnjaci, ali bez završnog sloja asfalta, pa je ostala razlika od 8 centimetara, što nama stvara problem. Sa novim članom Gradskog veća počeli smo konkretne razgovore oko hitnog rešavanja takvih manjih problema. Za ostale kompleksnije i skuplje stvari je dogovoreno da se naprave planovi i projekt kako bi se planirala sredstva. Mislim da je jedan od problema to što uglavnom zavisimo od političke volje donosilaca odluka. Svake četiri godine, ili kraće, imamo nove ljude koji se bave ovom problematikom, koji opet treba da se edukuju da prepoznaju potrebe OSI i načine kako ih rešavati. Mi, kao organizacije OSI, nastupamo sa pozicije naših prava, punopravni smo građani, plaćamo porez i hoćemo da predstavnici države prema nama ispune zakonsku obavezu. Jednostavno, želimo da nastupamo jedinstveno sa donosiocima odluka i da sistemski rešavamo stvari, onako kako je pozitivnim pravom regulisano. Kada se tako radi imamoi  pozitivne primere poput novog javnog toaleta na šetalištu kod Francuske kape gde su sada i dva toaleta za osobe sa invaliditetom.”

Rampe korisne i drugima

Naši sagovornici podsećaju da je svaka rampa koja se izgradi veoma važna i za roditelje sa

decom u kolicima, za stare osobe kojima predstavlja problem penjanje uz stepenice ili silaženje, Rampe imaju višestruku primenu i nisu vezane samo za osobe sa invaliditetom.

Nedavno je rešen veliki problem prilaza sedištu Komisije za tuđu negu i pomoć i procenat telesnog oštećenja koja se nalazila na trećem spratu Doma zdravlja, što je onemogućavalo fizički pristup OSI instituciji koja po definiciji o njima treba da brine. Uzgred, ova Komisija ne povezuje tuđu negu i pomoć sa procenom telesnog oštećenja, tako da OSI moraju da ponavljaju postupak, dolaze ponovo do prostorija kojima je objektivno bio otežan pristup. a na ponovno zasedanje Komisije se, prema njihovim tvrdnjama, čeka i do tri meseca.

Član Gradskog veća za socijalnu zaštitu Dragan Stanić, zadužen je za ovaj resor od jula ove godine i od prvih aktivnosti na ovoj funkciji, izdvaja rešavanje problema pristupačnosti.

„Pre svega za korišćenje prelaza za osobe koje koriste kolica, a ima ih gotovo u svim udruženjima, žalili su se da je bilo primera i prevrtanja, pa smo razgovarali o mogućnostima rešavanja takvih problema. Upoznat sam i sa činjenicom da u zgradi GU ne postoji nijedan sanitarni objekat prilagođen potrebama OSI koji mogu da koriste. Postoji rampa za prilaz do skupštinske sale, ali ne postoji adekvatan objekat za zadovoljavanje osnovnih fizioloških potreba. Veliki problem je prilazak Poštanskoj štedionici i moraće da se uradi rampa. Na trgu kod Karađorđevog duda bi trebalo doraditi već postojeće rampe da bi mogli da ih koriste. Smederevo je grad koji nema nijednu stazu koju mogu da koriste slepi i slabovidi, a mislim da to nije neki veliki problem da se uradi. Zahvaljujući njihovoj inicijativi, na poslednjem sastanku, kojem su prisustvovali i načelnik Urbanizma i direktor JKP Parking servis, dogovorili smo dinamiku radova, bar da ublažimo neke probleme, pogotovo ulične prelaze. Očekujem da već u drugoj polovini meseca, ukoliko vremenske prilike dozvole, to što su organizacije navele u svom dopisu, saniramo i pripremimo dok se te ulice ne budu sredile u potpunosti. Dogovorili smo se da idemo postupno, da rešavamo pojedinačne probleme. Sve drugo što smo pokrenuli a što traži određeno vreme, projektnu dokumentaciju, saglasnost određenih skupštinskih organa i Gradskog veća, biće u narednom periodu, idemo korak po korak u rešavanju tih pitanja, da bi i naši sugrađani koji imaju specifične potrebe, živeli sa nama a ne pored nas.“

Stanić zaključuje da uskoro završava obilazak organizacija i, na osnovu dosadašnjeg iskustva i razgovora, smatra da ima dosta prostora za zajednički rad. Očekuje da će „poslužiti vreme“ i da se u prvom koraku uradi asfalt na uličnim prelazima kako bi se omogućilo osobama sa invaliditetom da ih bezbedno koriste.

Projekat “Za život bez prepreka OSI” je sufinansiran iz budžeta Grada Smedereva, na osnovu Rešenja o raspodeli sredstava iz budžeta grada Smedereva za projekte kojima se ostvaruje javni interes u oblasti javnog informisanja za 2017. godinu, broj 400-7077/2017-07 od 16. septembra 2017. godine

(Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva).