Obrazovanje i zapošljavanje II deo

SMEDEREVO, 23. decembar 2017 – Nedavno usvojenim Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja (član 3. stav 3),  osoba sa smetnjama u razvoju i invaliditetom ima pravo na obrazovanje i vaspitanje koje uvažava njegove obrazovne i vaspitne potrebe u sistemu obrazovanja i vaspitanja, uz pojedinačnu odnosno grupnu dodatnu podršku u nastavi i učenju ili u posebnoj vaspitnoj grupi ili školi, a u skladu sa ovim i posebnim zakonom.

U ostvarivanju opštih principa obrazovanja i vaspitanja, posebna pažnja, navodi se pored ostalog u ovom zakonu, posvećuje se mogućnosti da deca, učenici i odrasli sa smetnjama u razvoju, invaliditetom i iz osetljivih grupa, bez obzira na sopstvene materijalne uslove, imaju pristup svim nivoima obrazovanja i vaspitanja u ustanovama, a lica smeštena u ustanove socijalne zaštite, deca, učenici i odrasli sa zdravstvenim problemima ostvaruju pravo na obrazovanje za vreme smeštaja u ustanovi i tokom bolničkog i kućnog lečenja. To kažu propisi, a šta kaže život.

Primeri iz iskustva studenata i (ne)zaposlenih

Projektni tim se saglasio da ovom prilikom obradimo nešto za šta se može reći da je najživotnije – ljudske priče. O predrasudama, barijerama, dobrim i lošim iskustvima, govorimo sa akademskim građanima, koji su po mnogo čemu jedinstveni. Uostalom, uverite se i sami.

Član Upravnog odbora Gradske organizacije slepih u Smederevu Miloš Pržić, master filolog, za sebe kaže da je jedan od retkih njegovih kolega koji je uspeo da studira u inostranstvu. Prema njegovim rečima, sve je počelo posle osnovne škole, kada je pored muzike, počeo da se interesuje za jezike, ali nije mislio da će od toga, kako kaže, „nešto da bude“.

Završio je Osnovnu školu za učenike oštećenog vida „Veljko Ramadanović“ u Zemunu, potom filološki smer u smederevskoj Gimnaziji. U Beogradu upisuje studije na Filološkom fakultetu na odseku za italijanistiku. Fakultet je završio u roku, zatim upisao master studije na Fakultetu za pisano i usmeno prevođenje u Trstu, lepom evropskom gradu – bez ijednog zvučnog semafora.

„Ako postoji, postoji jedan na tako ’važnoj’ raskrsnici da sam tuda prošao samo jednom za tri godine. Nisam ga ni čuo, neko mi je rekao za njega, verovatno je smanjen da ne smeta ljudima. Tako, ima i tamo svega onoga što ima i ovde. U tehničkom smislu, studije su mi bile organizovane dobro, jer mi je Univerzitet obezbeđivao asistenciju na svakodnevnom nivou, pomoć oko odlaska na predavanja i povratka u studentski dom, pomaganja u menzi koja je ogromna i slep čovek tamo nikako ne može da se snađe. Literatura se nabavljala na razne načine. Prevođenje, kao glavni koncept tih studija, podeljen na mnogo predmeta, ispita i išlo je sve besprekorno dobro. S obzirom da razvijam memoriju, bar kada se radi o usmenom prevođenju, razvijate neke jezičke mogućnosti. Kod pisanog prevođenja – već poznata kombinacija: kompjuter sa govornim programom. Završio sam te studije uradivši master rad, prevod tekstova na temu dizajna i projektovanja ratnih brodova i podmornica. Rešio sam posle toga da se vratim u Srbiju, jer je tokom studija bilo priče da je ova struka potrebna, jezici se traže, kao i da mladi odlaze iz zemlje a da nam baš ovakvi trebaju. Onda je usledio period od oko dve godine uspona i padova u nalaženju mogućnosti za posao. Za to vreme, već nekoliko meseci preko neke japanske onlajn škole držim časove engleskog jezika. Nije neka zarada i nije to neki životni izbor, ali dobro dođe za dopunu i iskustvo i neki dinar više. Mogu vam reći da koliko god u državnim institucijama i lokalnim samoupravama vidimo primere dobre prakse, još uvek je teško i samo ovako možemo nešto da postignemo. Kad više ne bude bilo nas i njih, kada dođemo u situaciju da slepi muzičar ili lingvista ili arhitekta mogu da govore o svojoj struci, u kontekstu toga čime se bavi, bez akcenta na njegov invaliditet, tad ćemo znati da smo postali jednaki članovi društva. Tada više predrasuda neće biti, ako je to ikako moguće. Mislim da je moguće, ako išta može da bude savršeno, iako kažu da ništa nije, mislim da ovo može da se postigne. Samo zajedno, dopunjujući se i radeći kao jedan veliki tim, to ćemo uspeti“, kaže Miloš Pržić.

Mara Ožegović je diplomirani defektolog psiholog, završila je Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju. Njene koleginice i kolege za nju kažu da je jedinstven primer u Srbiji – ima problem sa vidom, a pomaže devojčici koja je slepa.

„Član sam Upravnog odbora Gradske organizacije Saveza slepih Srbije i zadužena sam za rad sa mladima. Inače, završavam master na Fakultetu za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, smer Psihologija. Moja tema za master rad je vezana za mlade – ’Fizičke aktivnosti za slepu i slabovidu omladinu i decu’. Defektologiju sam i upisala zato što sam želela da pomažem slepim i slabovidim ljudima. Zvuči čudno, kako ja kao slepa mogu da pomažem. Mislim da mogu na pravi način da prenesem znanje, da priđem slepoj i slabovidoj deci. Tokom studiranja u Beogradu bila sam dosta samostalna, što se tiče kretanja, do doma i fakulteta, išla sam uglavnom sama uz pomoć belog štapa. To mi je mnogo značilo, da se osećam samostalno i korisno. Nastojim da što manje opterećujem druge ljude, da što više budem nezavisna i što više stvari radim sama. Mnogo mi je pomogla praksa na fakultetu za posao kojim se sada bavim. Uglavnom nisam imala problem što se tiče literature, na fakultetu su se trudili da mi pomognu i olakšaju, a naročito kolege, kad sam nailazila na neki problem. Po završetku studija vratila sam se u Smederevo i radila u Savezu slepih, preko javnih radova, i mogu da kažem da je to zaista dobar projekat, koji mi je dosta pomogao i danas pomaže ostalim članovima. To je neka prva šansa za slepe i slabovide ljude, odskočna za dalje. Posle sam upisala master i sada treba da odbranim taj master rad. Inače, angažovana sam kao lični pratilac jednoj slepoj devojčici koja ide u drugi razred. To je možda jedinstven primer, imam problem sa vidom a pomažem devojčici koja je slepa. Mislim da imamo dobru saradnju, pomažem joj pri izradi domaćih zadataka, radim s njom kod kuće sve što je potrebno i pomažem joj za rad na času. Radim nešto što volim i što me ispunjava. Osećam se korisno, jer znam šta znači biti mala devojčica i imati problem sa vidom. Želela bih da kažem svima da se bore sa predrasudama i da ih to ne sputava u njihovom napredovanju, da dokažu sebi šta i koliko mogu, da budu jaki i hrabri. Poruka za ljude koji vide je da kada prilaze slepoj osobi ne stavljaju u prvi plan šta slepa osoba ne može, već šta ona može i da se slobodno obraćaju slepoj osobi a ne pratiocu koji je sa tom osobom.“

Obrazovanje i zapošljavanje iz ličnog iskustva Slobodana Stankovića

Rođen 25. februara 1956. godine u Ralji kod Smedereva, prema sopstvenim rečima, Slobodan Stanković prve godine života uglavnom je provodio na lečenju i kod kuće, a sa četiri godine zakašnjenja, zbog problema sa finansiranjem internatskog smeštaja, polazi u Školu za učenike oštećenog vida “Veljko ramadanović” u Zemunu, gde je završio osnovnu školu i školu za telefoniste. Tamoje  naučio Brajevo pismo i stekao druge veštine značajne za slepe.

“Inspirisan primerima slepih koji su, zahvaljujući obrazovanju, stekli visok ugled u društvu, 1980. godine upisao sam Fakultet političkih nauka Univerziteta u Beogradu i stekao status redovnog studenta. Kako sam od 1979. godine radio na telefonskoj centrali u tadašnjoj Podunavskoj međuopštinskoj regionalnoj zajednici, odlučio sam se za vanredno studiranje, ali se ispostavilo da sam izabrao mnogo teži put. U to vreme imao sam Brajevu pisaću mašinu i magnetofon Filips koji je bio glomazan, ali veoma kvalitetan. Kako sam prilično dobro kucao na standardnoj pisaćoj mašini, to mi je pomoglo da samostalno radim pismene zadatke na Fakultetu. Na ovoj mašini kucao sam i prve novinarske tekstove i magistarski rad. Gradivo na Fakultetu političkih nauka je bilo obimno, a najveći problem mi je bio da pronađem odgovarajuću osobu koja bi mi čitala udžbenike i potrebnu literaturu koja je u zavisnosti od predmeta varirala od nekoliko stotina do nekoliko hiljada stranica. Tadašnji profesori Fakulteta političkih nauka su mi ostali u lepom sećanju. Nikada za sebe nisam tražio privilegije, već sam nastojao da ispite spremim korektno. U par slučajeva sam procenio da nisam dovoljno spreman za ispit i odustao sam. Nakon što sam 1986. godine završio osnovne studije, upisao sam poslediplomske studije u nadi da ću možda da pronađem posao u struci. Najpre sam želeo da obradim temu društvenih organizacija i udruženja građana sa posebnim osvrtom na socijalno-humanitarne organizacije i u tome sam bio dosta odmakao, ali sam kasnije u dogovoru sa profesorima odabrao drugu temu “Lokalna samouprava u Srbiji”, što je Fakultet i prihvatio. Rad sam odbranio 25. februara 1994. godine pred komisijom u sastavu prof. dr Balša Špadijer, prof. dr Radivoje Marinković i prof. dr Mijat Damjanović. Da bi slepa osoba mogla da završi fakultet, mora da uloži daleko više napora od ostalih. To treba više da se ceni i da se slepima pomogne da ostvare ustavno pravo na rad, ali i da mogu da planiraju mnogo toga od značaja za svoju budućnost”, pojašnjava Stanković za Podunavlje.info.

Od 1995. počinje da radi kao honorarni saradnik za smederevski Radio S, kako kaže, zahvaljujući razumevanju tadašnjeg direktora i glavnog i odgovornog urednika Vase Bojčića. “Najpre sam pripremao emisiju o humanitarnim organizacijama, a zatim sam pratio rad seoskih mesnih zajednica. Bio sam saradnik i Radio Smedereva i lista “Naš glas” kao i Pan radija iz Novog Sada, časopisa Crvenog krsta Srbije i drugih. Dugo godina sam bio saradnik časopisa “Zvučna revija” koji izdaje Savez slijepih Crne Gore u vreme dok je glavni i odgovorni urednik bio Fadil Mučić, diplomirani pravnik i sekretar Saveza. Saradnja sa ovim, ali i drugim redakcijama, pomogla mi je da upoznam mnoge interesantne ljude kao i humanitarne organizacije. Sa nekim ljudima ostao sam u kontaktu i kada su promenili posao, odnosno otišli u penziju. Prateći rad Crvenog krsta Smederevo za potrebe medija za koje sam radio, upoznao sam mnoge humaniste Crvenog krsta Smederevo koji su mi pokazali lepši humaniji put. Vođen njihovim primerom, želeo sam i sam da što više doprinesem radu ove humanitarne organizacije. Tako sam 2009. godine predložio da pokrenemo mesečni bilten u kome bismo pisali o radu Crvenog krsta i promovisali humane vrednosti. Elektronski bilten Crvenog krsta Smederevo objavljujemo jednom mesečno na ćirilici i latinici i šaljemo ga putem e-mail adresa prijateljima i saradnicima organizacije kao i donatorima. Nedavno smo u Regionalnom centru za profesionalni razvoj zaposlenih u obrazovanju, tribinom o značaju informisanja za organizacije Crvenog krsta i humanitarne organizacije, obeležili 100-ti broj Biltena. Pored toga, govorili smo i o međugeneracijskoj solidarnosti i suzbijanju nasilja nad starima. Smatram da su danas, zahvaljujući napretku tehnologije i obrazovanja, mogućnosti osoba sa invaliditetom veće da završe fakultete i da uspešno rade mnoge poslove kao i da ih treba ceniti prema preostalim sposobnostima, a ne prema onome što ne mogu”, zaključio je Stanković u razgovoru za Podunavlje.info.

 Šta su rekli donosioci odluka (tokom obeležavanja Međunarodnog dana slepih)

Milan Stošić, predsednik Saveza slepih Srbije:

„Nijedan grad neće postati velegrad zato što će izgraditi fabrike, puteve, mostove, pruge, obilaznice… On će to postati zato što će izgraditi korektan odnos prema osobama sa invaliditetom. To je jako bitno i to Smederevo radi na najbolji mogući način. Prezadovoljan sam kako je to u Smederevu, kako radi Požarevac i još mnogo gradova u Srbiji i to je važna činjenica. Neće lokalna samouprava osiromašiti ako pomogne osobe sa invaliditetom. Ona će biti humanija“, rekao je pored ostalog Stošić i kao pozitivan primer naveo zapošljavanje Nikole Radojlovića u Ministarstvu za rad, koji će sada da pohađa i Diplomatsku akademiju i istakao da to treba da bude podstrek i drugim ministarstvima i državnim institucijama i lokalnim samoupravama da se osobe sa invaliditetom zapošljavaju.

Pomoćnica ministra za rad i rukovodilac Sektora za zaštitu OSI Biljana Barošević:

„Krenuli smo zajednički da realizujemo određene projekte, sledeće godine ćemo budžet opredeliti za strateške projekte. Ono što je bitno jeste da pokušamo zajednički da prevaziđemo sve prepreke koje nas očekuju u narednom periodu i da napravimo sistem da takvih prepreka ne bude. Da bude što više značajnih projekata, a mi ćemo podržati sve ono što smatrate da je prioritetno. Možete računati na nas u svakom trenutku da uklonimo barijere koje to onemogućavaju, ne samo participaciju OSI u društvenim zbivanjima, već i njihov pun doprinos zajednici čiji su punopravni članovi. Želim da afirmišem ono što je dogovoreno na sastanku sa predsednikom Aleksandrom Vučićem. Ministarstvo će kupiti dva štampača za Brajevo pismo za štampanje udžbenika i časopisa za slepe i slabovide osobe.“

Gradonačelnica Smedereva Jasna Avramović:

„U Smederevu danas (oktobar) ima 6950 nezaposlenih, u odnosu na 120.000 stanovnika to je oko 7 procenata, što je prosek bolji nego u Evropi. Poređenja radi, 2013. godine imali smo 12.000 nezaposlenih na evidenciji NSZ. Među osobama sa invaliditetom, ko je želeo da studira, dobijao je od Grada stipendiju, jer želimo da svi imaju ista prava na školovanje. Samo školovani mogu lakše da nađu svoje mesto u društvu. Što se tiče Jeleninog (Jelena Stojanović) upražnjenog mesta  od 1. novembra iz lokalne samouprave prelazi na mesto sekretara Saveza slepih Srbije) imamo još osoba sa invaliditetom, sa fakultetom. Pržiću, dođi sutra da razgovaramo o tvom angažovanju, a devojka koja je završila Ekonomski fakultet zameniće na tom mestu Jelenu Stojanović.“

Takvo je bilo obećanje, na licu mesta. Šta je bilo dalje – u nekom sledećem nastavku ove priče.

Projekat “Za život bez prepreka OSI” je sufinansiran iz budžeta Grada Smedereva, na osnovu Rešenja o raspodeli sredstava iz budžeta grada Smedereva za projekte kojima se ostvaruje javni interes u oblasti javnog informisanja za 2017. godinu, broj 400-7077/2017-07 od 16. septembra 2017. godine (Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva).