SMEDEREVO, 15. april 2018 – Radivoje Bajić (40) podigao je u benč presu 150 kilograma i osvojio zlatnu medalju i pobednički pehar na Otvorenom prvenstvu u Vršcu. Lep uspeh i za dugogodišnje takmičare u ovoj disciplini, ali za čoveka koji trenira tek tri meseca i nema obe noge – pravi podvig i rezultat za poštovanje!
Smederevac Radivoje Bajić je desnu nogu izgubio 2012. godine, usled bakterijske komplikacije, a tri godine kasnije amputirana mu je i leva noga. U izjavi za Podunavlje.info, navodi da je posle toga sedeo u kući i počeo da se goji. Po nagovoru prijatelja, počeo je razgovore i lagane vežbe istezanja sa trenerom Markom Gordićem, kako bi se, zbog kilaže, pokrenuo.
“Dolazio je mesec dana kod mene i uticao da počnem da izlazim iz kuće do teretane „Zlatan Džim“ („Zlatan Gym“), gde su mi izašli u susret u prevazilaženju fizičkih barijera (stepenica), zbog čega im se zahvaljujem, ali i zbog svake druge pomoći. Tako smo počeli da treniramo. Primetili su da se dobro snalazim sa težinama i krenuli smo na benč pres. Posle tri meseca treninga, osvojio sam zlatnu medalju na svom prvom takmičenju”, kaže Bajić skromno, ne želeći da ističe važnost ličnog uspeha.
Cilj mu je, kaže, da ove godine ide na što više takmičenja u Srbiji i regionu, ojača i fizički i mentalno, da stekne potrebno samopouzdanje. Velike su težine u pitanju, objašnjava on, pa se mora ići postepeno, kako bi se izbegle povrede.
“Rale ima veliki potencijal, ali je za sve potrebno vreme i strpljenje. Očekujem da već od naredne godine podiže i 200 kilograma, što vodi ka medaljama i na međunarodnoj sceni. Ali, o tom potom”, kaže za Podunavlje.info Rade Savić, višestruki svetski i evropski rekorder u pauerliftingu i osvedočeni humanitarac, koji je, pre svega, Bajićev prijatelj.
Savić objašnjava i da nije poenta samo podići teret, s obzirom da Bajić nema oslonac nogama, već mora da se veže kaišem za klupu, što stvara dodatno opterećenje da na znak sudije podigne ili spusti teret.
“Užasno je komplikovano da bez oslonca nogu sve uradite pravilno i u tome je još veći značaj njegovog uspeha. Moramo se radovati i uspesima drugih, da bi nam život imao smisla. On je za mene pobednik samim tim što se nije predao, naprotiv, okrenuo se sportu”, iskreno se divi Bajiću šampion.
Narednog vikenda, 21. aprila, Bajića i njegov tim očekuje međunarodno takmičenje u IPF federaciji – Srbija Open i Kup Vojvodine u Bačkom Petrovcu, gde će se nadmetati sportisti iz čitavog regiona, a Rale će, sada je to sasvim izvesno, Smederevo predstaviti u lepom svetlu.
Najveći uspeh, podstrek, motiv i nagrada za Radivoja, ipak je – porodica:
“Imam blizance, dva sina, koji su mi i najveća podrška i motiv za nove pobede, a zlatna medalja iz Vršca je dodatni podstrek da se maksimalno posvetim treningu i da napredujem u ovoj paraolimpijskoj disciplini.”
Recimo i to da Bajić živi u zgradi bez lifta i do stana mu je potrebno da u jednom pravcu pređe 55 stepenika i to dva puta dnevno. Bez ljudi dobre volje koji mu pomažu bilo bi sve teško izvodljivo, a za dostizanje još kvalitetnijih rezultata neophodna je značajnija podrška.
Bajićevi prijetelji naglašavaju da je presudna njegova odlučnost da se, u situaciji kada se život surovo poigra sa čovekom, ne prepusti i preda, već „krene u borbu i pobedi život”. Bajić nam je to svojim pozitivnim primerom i potvrdio:
“Nikada ne treba odustati i nikada nije kasno za početak. U mom slučaju možete da se uverite da bez obzira na životne teškoće, sport nalazi put, a voljom se sve može postići. Čovek treba i mora da bude duhovno i mentalno jak, pa i kad mislite da ste u bezizlaznoj situaciji, nema predaje, idemo dalje!”