Debata o monitoringu podzemnih i površinskih voda

SMEDEREVO, 22. maj 2018 – Jedino čega nam, izgleda, u Srbiji ne fali kada je u pitanju monitoring podzemnih i površinskih voda su same vode i – institucije. Barem se takav utisak mogao steći na debati koja je s tom temom održana u Regionalnom centru za profesionalni razvoj zaposlenih u obrazovanju, a u kojoj su učestvovale tri profesorke univerziteta, doktorke Vesna Ristić-Vakanjac sa Rudarskog-geološkog fakulteta, Mirjana Bartula sa Fakulteta za primenjenu ekologiju „Futura“ i Darja Žarković sa Beogradske politehnike. Čitava ministarstva, agencije, instituti, zavodi imaju u svom delokrugu rada i monitoring podzemnih i površinskih voda. Neki se time bave sistematično, neki sporadično, vrlo seriozno ili onoliko koliko ih na to obavezuje naziv institucije i plan rada, ali nije da ih nema. Naprotiv. Problem je što ne čine lanac, pre je reč o pojedinačnim karikama, koje se retko prepliću, ali im se zato neretko nadležnosti poklapaju. Da sve bude gore, i da je lanac, on ne bi imao logičan nastavak, da neko na njegovom kraju sabere sve te rezultate, zaključke i preporuke i da u skladu sa njima deluje na zaštiti ili barem prezervaciji trenutnog stanja. A to je jedna od preporuka Okvirne direktive o vodama, jednog od dokumenata koji nam je ispuniti ako hoćemo u Evropsku uniju. I sam naziv debate je uostalom “Monitoring podzemnih i površinskih voda – EU standardi i sistem zaštite voda u Srbiji“. Barem da se zatečeno stane ne pogoršava.

Prof. dr Vesna Ristić-Vakanjac je iznela podatak da se više od 80 posto Srbije vodom za piće snabdeva iz podzemnih izvora i vodotokova. To još ne znači da o tako bitnom resursu brinemo na adekvatan način, u ovom slučaju da ga nadgledamo, kako bismo, na osnovu monitoringom dobijenih podataka, mogli da ga zaštitimo. Još je gore stanje kada su u pitanju površinske vode, tek tridesetak procenata je pod nekim vidom monitoringa, a poražavajući podatak jeste da više od 90 odsto gradova nema nikakav sistem prečišćavanja otpadnih voda. Sve to završava u površinskim vodama, koje su pa povezane sa onim podzemnim, iz kojih se snabdevamo – vodom za piće! Na čelu sa Beogradom, čije sve otpadne vode, kanalizacija dvomilionskog grada, sa pride industrijom, završava bez ikakvog prečišćavanja u Savi i Dunavu. Nije nam, da budemo malo sebični, što ugrožavamo druge članice EU nizvodno, Rumuniju i Bugarsku, nego nam je do nas – veliki deo toga, verovatno, stigne i do Smedereva.

A nije za utehu, ali da ne ostane nespomenuto ono što se moglo čuti od dr Mirjane Bartule, ni to što su zemlje Evropske unije po tom pitanju, monitoringa podzemnih i površinskih voda, probile sebi zadat rok. Zaustavljanje daljeg zagađivanja i sanacija trenutnog stanja prvobitno je, na osnovu dokumenta usvojenog 2000. godine, trebalo da bude završeno do 2018, ali je to pomereno na 2021. godinu. I mi bi trebalo da se u taj rok uklopimo, ako mislimo u EU. U suprotnom, možda ne baš tad ali u nekoj ne tako dalekoj budućnosti, može da nas snađe, ilustracija koju je iskoristila dr Darja Živković, ono što sada radi Singapur; prerađuje otpadne vode i od njih pravi pijaću. To, da pijete sopstvenu kanalizaciju, em je pomalo degutantno, em je pomnogo skupo. Zato – prvo monitorning.