Istraživački rad o užasima koji su se nekome stvarno dogodili

SMEDEREVO, 22. jun 2018 – Marko Šelić, u svetu muzike poznat kao Marčelo, sinoć je bio u zvaničnoj književnoj poseti Smederevu i u Etno klubu predstavio dvotomni roman „Higijena nesećanja“, koji predstavlja, kako je rekao za Podunavlje.info, centralni deo zamišljene trilogije pod naslovom „Malterego“.

Predstavljaš Smederevcima dvotomni roman HN…

MŠM: Ako bismo prešli na rečnik savremenih TV serija, ovo je druga i treća sezona serije. Ne vučem paralelu slučajno, jer ono što „Malterego“ od starta pokušava da izvede jeste u izvesnom smislu spajanje estetike pripovedanja, književnosti i upravo savremenih serija, jer oba medija, forme, bave se pripovedanjem priča i imaju šta da nauče jedni od drugih u savremenom trenutku. Konkretno, za mene to znači ni malo ne olabaviti književni aspekt dela, a opet, postići nivo uzbudljivosti koji tera čitaoca da guta stranu za stranom.

O čemu govore knjige, šta pokušavaš da kažeš čitaocima…

MŠM: Verovatno najtačniji kompliment koji je ova priča zavredela, jeste komentar Davida Albaharija koji se nalazi na koricama prve knjige u serijalu, gde kaže da je ovo priča o nasilju koje izražava prezir prema nasilju, vrlo dubok prezir, a pokušava se da se uđe u psihološki ambis nasilnih trauma i njihovog prevazilaženja, a u „Higijeni nesećanja“ lična potisnuta sećanja glavnog junaka, koje jeste nasilno i traumatsko, seli se i na kolektivni plan. U suštini ta dva toka pratimo jer je, nažalost, moje duboko uverenje da živimo u jednom krajnje nasilnom vremenu na razne načine, osim ako ne banalizujemo nasilje na nivo fizičkog nasilja I proglasimo da je to jedino. Naravno da nije. Mada ovde ima i toga. Dakle, to je priča koja pokušava da sagleda tu vrstu užasa kroz priče više junaka, kroz aspekt graničenja fiktivnog užasa sa stvarnim. Postavlja se pitanje kada rđave misli počinju da rađaju rđavo ponašanje. Koliko smo sposobni, ako koristimo fantastiku kao ventil, da se zaista sačuvamo od stvarne agresivnosti.

Svet fikcije vs dokumentarno…

MŠM: Jedan od njih, iz grupe glavnih junaka, čovek od četrdesetak godina koji je ratni veteran a da to ni najbliskiji prijatelji to ne znaju. Jedna junakinja silom prilika dozna kakav užas može da ti se dogodi sada i ovde u našoj zemlji ukoliko si trudna, promašiš dvanaestu nedelju, a onda se ispostavi da je takozvani plod, odnosno beba jako bolesna i da će verovatno umreti po rođenju. I ti ne možeš da se iskobeljaš iz toga jer, s jedne strane, tu se pojavljuju lekari koji su verski fanatici i razne druge prepreke koje su potpuno neverovatne… Da ne dužim, ono što je meni bilo interesantno na radu na „Higijeni nesećanja“ iI uopšte na „Malteregu“ je taj odnos užasa iz sveta fikcije, onog koji je izmišljen za potrebe priče, versus onoga što je čisto dokumentaristički, moj istraživački rad o užasima koji su se nekome stvarno dogodili I vrlo često, ovi drugi zvuče bizarnije nego ovi prvi.

Šta je Malterego…

MŠM: Očigledno, reč je o alteregu s M. Razlozi su mnogostruki a objasne se i u samoj priči. Navodno ključni razlog jeste priča koju je glavni junak jednom čuo i malo da konkretizujem. Reč je o čoveku koji vodi neku vrstu dnevnika, s tim što nije dnevnik kalibra „Dragi dnevniče, danas se desilo…“, već je to jedan svojevrsni dnevnik frustracija. On ima imaginarnog junaka-osvetnika i naziva ga Malteregom. Taj mu služi da se vrlo brutalno obračuna sa svakim ko mu na javi stane na žulj. I čitava priča počinje od trenutka kada u stvarnoj stvarnosti iskrsne leš osobe ubijene u izmaštanoj priči dan ranije. Međutim, inicijalna kapisla da uopšte smisli tako nešto jeste davnašnji razgovor sa jednim starijim čovekom, filozofom po hobiju i stručnoj spremi i zanimanju, koji mu je pojasnio da je malter verovatno najbolji izum čovečanstva ili bilo šta drugo što predstavlja neku vrstu lepka, bilo što drži stvar na okupu. Njegova je tvrdnja da bi se sve rastočilo i raspalo kad ne bi postojalo neko vezivno tkivo. I ideja je da se to čak može preneti i na ličnost. Dakle, ako nemaš svoj ventil za pražnjenje, a njegov ventil je njegov alterego koji se otud naziva malteregom, on smatra u određenom trenutku svog života da bi bez tog ventila verovatno poludeo.

Ko je Marko danas, gde je Marčelo…

MŠM: Marčelo je ovaj što se bavi muzikom. Problem je vrlo tehničke prirode. Prosto, nemoguće je uz gomilu obaveza biti potpuno posvećen i jednom i drugom u isto vreme, pa se onda bavim žongliranjem, koliko mogu… Rečju, prethodnih godina, 2014. je objavljen „Napet šou“ kao knjigo-album i otad počinje rad na „Higijeni nesećanja“ koja je završila kao roman u dva toma. Bilo mi je potpuno nemoguće da na jednakom nivou kvaliteta koji pokušavam da postignem, držim te dve oblasti (pisanje i muzika). Sada kada je „Higijena“ tu, a pre poslednjeg, zaključnog dela trilogije „Malterego“, na redu je upravo muzika. Pokušavam oblanda princip, koliko mogu.

Politika…

MŠM: Prvo, mislim da kod nas postoji vrlo pogrešno a uvreženo mišljenje šta to uopšte ima da znači. Ako živiš ovde, ako živiš bilo gde, tebe to mora makar na nekom nivou da zanima, jer se najdirektnije tiče svoje svakodnevice. Pokušavam da kažem da postoji jedan nivo gde se svi bavimo politikom, a kod nas postoji mišljenje da je to jedino tačno, u onom smislu da ti sad postaneš član neke partije itd. Ali to uvreženo mišljenje pravi jedan ozbiljan problem u stvarnosti, jer se onda svaki aktivizam tretira kao: „E, ovaj ulazi u politiku“. A aktivizam nije to. Da li se sad ljudi koji protestuju zbog cene benzina bave politikom? Pa, bave se, ali da li imaju pretenzija da sede u skupštini? Pa, ne. Mislim da to jako teško razdvajamo i mislim da vladajuća struktura upravo to i koristi za ovakvu diskvalifikaciju bilo čijeg angažmana, u smislu, bilo ko podigne glas i kaže „E, ovo nije u redu“, ti sad imaš ambicija za ovo i ono. Istini za volju, takve ambicije nikad nisam imao. Pre svega, zato što smatram da to ne može biti hobi. Ako si rešio da menjaš, da utičeš na društvo na taj način, to je to. Bez obzira na diplomatski angažman jednog Andrića, recimo, ne vidim da je ovde i sada moguće da te dve stvari idu sasvim uporedo. Vrlo bih se divio ljudima koji su spremni da ostave umetnost da bi učinili društvo boljim, ali ni u normalnim okolnostima ne bih mislio da sam ja taj. Suviše mi je stalo do ovoga. To što koristim svoje javno prisustvo i svoju umetnost da se osvrnem i na društvo, to stvarno smatram dužnošću savremenika. Prosto, tu smo. Koliko god neko mislio da to prlja stvaralaštvo, angažovani teatar postoji još od Aristofana i to je prosto tako. Baš naprotiv, mi smo skrenuli u drugu krajnost pa sad imate „bezubi teatar“ koji ne sme da zagrize i čačne nikakvu bolnu temu. Da neko ne shvati pogrešno, ne optužujem. Može se razmišljati i tako, ali branim legitimno pravo da se razmišlja i drugačije jer je nemoguće da ti nije stalo gde si, šta si. Mislim da ljudi koji se time ne bave, a bave se umetnošću, jesu ili previše razočarani, što bi rekao moj drugar Kokan Mladenović „emigrirali u sebe“, a u jednom broju slučajeva imaš situaciju da ljudi prosto ne žele da „pucaju sebi u nogu“ na takav način, što ja ne podržavam preterano. Ako nema građanske hrabrosti, onda stvarno nema ničega. Mislim da ovo vreme to potvrđuje. Kad god pustiš, kad god se ne pobuniš, sutra.. Ne možeš da napraviš kompromis sa zlom, jer ono neće ostati na tom nivou. Sutra će te ponovo ujesti, još gore nego juče. Upravo to se i dešava. Ovo je jedan veliki test strpljenja dokle to može da ide i to gledamo svakoga dana.”

Na kraju, da ne ostane nespomenuto, sve ovo se, uključujući i naš razgovor, događalo u četvrtka uveče, dok su mali ekrani, i ljudi ispred njih, bili okupirani Svetskim prvenstvom u fudbalu. Tokom predstavljanja pomenutog štiva, primećena je poveća grupa mladih ljudi u bašti Etno kluba, koja je upravo tim povodom bila tu i nije mnogo marila za Argentinu i Hrvatsku i njihovo nogometisanje.

Foto: Živan Vanja Panić