Nisu krivi radnici, sindikati su krivi

SMEDEREVO, 26. avgust 2018 – Položaj radnika u Srbiji tema je serijala tekstova koje je prošle nedelje započeo portal Podunavlje.info. Naši sagovornici su sindikalni lideri, ali i sami radnici. U ovom nastavku razgovaramo sa Miletom Gujaničićem, prvim čovekom Nezavisnog sindikata metalaca u smederevskoj Železari.

Odmah, na početku razgovora, Gujaničić iznosi zanimljivu tezu.

– Nisu odgovorni političari za propast privrede i radništva u Srbiji u poslednjih 20-30 godina, njima je to posao, da unište čega god se dohvate, oni se time bave… Posao sindikata je da brani privredu i, naravno, radnike, ali oni su istrgovali s radnicima – kaže Gujaničić.

Nije baš uobičajeno da jedan sindikalni lider tako govori…

– Sindikalci, ne samo na nacionalnom nego i najnižim nivoima, dobro su prošli u tranziciji, dok su radnici gubili. Sećam se nekih mojih kolega koji su kod mene u kuću dolazili u vunenim čarapama, sad imaju moćne limuzine, besne kuće, dupleks stanove… A to ne može da se zaradi na koeficijent 2,8, gde je plata 40 hiljada dinara. Da ne pričam o ovima gore, koji su u Socijalno-ekonomskom savetu.

Oni se, kanda, baš lepo slažu sa svakom vlašću?

– Ma, oni sa ministrom za rad idu u koloni za 1. maj, protestuju! Protiv koga protestuješ zagrljen s ministrom? Ili idu na utakmice, u istoj loži sede… Najodgovorniji za svu ovu bedu i jad koji trpe radnici su „njihove kolege“ iz sindikata, vođe, lideri, predsednici sindikata. Što je najgore, tako je na svim nivoima, od fabričkog do vrha.

A onda treba da pregovaraju sa tim istim ministrom, recimo o minimalnoj ceni rada, ili sutra u firmi da zastupaju interese radnika…

– To obaška… Mali broj ljudi je imao priliku da razgovora i pregovara sa poslodavcima sa Zapada, gde postoji ta kultura dijaloga sa sindikatima. Mi smo to imali kada je ovde bio Ju Es Stil, kada su naši, srpski radnici za relativno kratko vreme postali pravi industrijski radnici. To ljudi ne razumeju. Kada si industrijski radnik, gde god da te „bace“, širom sveta, ti znaš da poštuješ procedure, kodekse i pravila. Ne samo da bi dobili što više proizvoda, nego da taj proizvod može da proda tvoj poslodavac, jer odgovara po kvalitetu i ceni, a da nije „obojen krvlju“. Da nema povreda, da nema pogibija, ali i da nema alkohola na poslu, krađe, a da ti se istovremeno poštuju i uvažavaju sva tvoja prava. Podrazumeva se da ti sve svoje obaveze iz kolektivnog ugovora izvršavaš, i onda iza toga stiže podela profita i bonusa i sve ostalo.

Amerikanci su otišli.

– Onda smo dobili nekakav upravljački menadžment, a mislim da je ovaj HBIS isto to, da je ta navodna kupovina samo bajka… Radnici su s mukom stečena prava za vreme Amerikanaca sami derogirali prihvatajući neke „igrače“ koji treba da ih zastupaju, a ne znaju nijednu međunarodnu konvenciju. Sve se urušilo. I zato imamo situaciju da nam radnik pogine dan pred penziju, momke koji su se zapalili na radnom mestu… Da ne pričamo o drugom, bezbednost, očigledno, više ne funkcioniše kako bi trebalo. A zašto? Zato što imamo dva predstavnika sindikata, koji su u Odboru za bezbednost, u odnosu 2:1 prema stručnjaku, koji ima licencu i koji jedini zna šta treba. Onda je lako da prođe ono „ma, teraj“, „samo da je više tona“.

Kakav je uopšte odnos sindikata sa sadašnjim poslodavcima?

– Mi, kao reprezentativni sindikat, nemamo nikakvu komunikaciju od njihovog dolaska, nijedan sastanak nismo imali. A onda pročitate u medijima da sindikati imaju dobre odnose sa kineskim menadžmentom! Pa gde se to viđaju, jel igraju utakmice, plivaju zajedno na bazenu, gde? Pri tom, imamo situaciju da su nam ponudili po 15.000 evra godišnje, za tri godine, navodno da bi nam pomogli u radu sindikata, za neke naše, kao, aktivnosti. Ne mislim na kineski menadžment, to je bilo baš pre nego što su oni došli, oni su u redu, „dobar dan, dobar dan“, „doviđenja, zdravo“, nema ih u pogonima, reč je o ovim našim. Na naše pitanje, „zašto nam dajete te pare, šta da radimo s njima“, to mora da se opravda, šta je s tim parama urađeno, ostali smo bez odgovora. A imam informaciju da su neke moje kolege to prihvatile, uzeli, i onda oni treba da pričaju o zaštiti radnika! Ponovo smo se vratili na srpske radnike, a ne ono što sam pričao, da budu industrijski radnici, opet može da se popije, da se malo odspava na poslu, ode na kupanje u pet… I nama je sad lepo!

I država to zna, ali je ne zanima?

– Mi smo zahvalni državi, Vučiću, doveo nam je poslodavca i „zdravo, doviđenja“. Prava i sve ostalo mi treba, unutra, sa njima da dogovaramo, pa i bezbednost na radu. Zato i postoje ti kolektivni ugovori, ali džabe, ako tvoj predstavnik, na reprezentativnom nivou, u Beogradu, koji se s političarima viđa dnevno, kaže „’alo, bre, šta radiš, nemoj da kvariš posao, otići će nam Kinezi“. Tako je isto bilo i sa Amerikancima, “otići će nam Amerikanci“. I odoše, ali ne zato što im radnici ili uslovi rada nisu odgovarali. Svaki poslodavac gleda da dobije što više, a da da što manje, ma da radniku „uzme dušu“, ali zato su tu sindikati. I onda posle pregovora o minimalnoj ceni rada oni kažu „pa to je sramota“. Pa kako ćeš, bitango, kad sediš političarima „u krilu“ svakog dana, da dođeš u fabriku da izvedeš ljude napolje, u štrajk? Sindikat je odgovaran za svu ovu tugu i jad, a ne vidim kako bi to moglo da se promeni u skorijoj budućnosti, kada su i radnici u fazonu „ćuti i trpi, samo da ti ne daju otkaz, gde da nađeš posao kad nigde nema“.