ATOS, SMEDEREVO, 26. septembar 2018 – U organizaciji planinarskog vodiča Rajka Jakovljevića, člana PSD Kopaonik iz Beograda, grupa od 17 planinara, u kojoj je bilo i drugih, željnih izazova, ali i potrebe da posete ovu svetu planinu, krenula je ka željenom cilju, ka Hilandaru i Atosu. Među tih 17 ljudi iz Beograda Zaječara, Negotina, Bogatića, Šapca, radih da vide, naravno i da dožive, još nešto, našlo se mesto i za planinara „Čelika“.
Svi članovi i grupa u celini dobili su blagoslov za odlazak na Svetu Goru i izlazak na Atos. Kako reče naš Sveti Vladika Nikolaj: “Sveta Gora je carstvo bez krune, država bez vojske, bogatstvo bez novca, mudrost bez škole, mesto gde se umire, a ne rađa. Mesto neprekidne molitve, tvrđava pravoslavlja i poslednji trag nekadašnje Vizantije”.
Na put pun iščekivanja da se, kako je rečeno, doživi i vidi nešto drugo, nešto van uobičajenog, svakidašnjeg , krenulo se u četvrtak, 20. septembra, uveče, tako da se u Uranipolis stiže sutradan u ranim jutarnjim časovima, u 7 i 20, po grčkom vremenu. Odmah po pristizanju odlazi se u predstavništvo Svete Gore i podiže viza, koja košta 25 evra. Dobijamo vizu na traženi period od tri dana, kupujemo kartu za putovanje brodom i ulazak u Svetu zemlju, karta je 5,03 evra. Ukrcavanjem na brod u 9 i 45 ulazi se praktično u Svetu zemlju. Na brodu je samo muška populacija. Ovo, naravno, zbog toga što su ovi manastiri takozvani avaton, znači “ne kročiti“. Kako se radi o muškim manastirima u njih ne sme kročiti ženska noga. Plovljenje brodom prati mnoštvo galebova, koji u vrtlogu morske vode, koju prave elise motora, pronalaze izvor hrane. Tu su i dobri ljudi koji im bacaju hranu ili im nude da je sami uzmu iz ruke. Poneki galeb se osmeli i doleprša do visoko izdignute ruke sa parčetom hleba, uzme i ponosno odleti. Većina njih, plen hvataju u letu. Nakon 55 minuta plovidbe stiže se do Jovanjice, hilandarske luke. Tu već čekaju minibusevi, za ovu grupu i još 50-ak putnika. Dobar nasut put, vodi kroz maslinjake ka prevoju, a potom se silazi ka manastiru do kog se stiže za 25 minuta vožnje. Manastir je na trećem prstu, sa strane koji gleda ka istoku. Prvi susret i sa manastirom, građevini koja je nastala obnavljanjem posle požara 2004. godine. Tu sve putnike namernike uvedoše u gostinsku sobu, gde ih po običajima poslužuju hladnom vodom, kafom, ratlukom i čašicom rakije igde nam je ukazano na satnicu događaja u manastiru. Kako je popodnevna liturgija u planu za 16 sati, to je bilo dovoljno vremena da se prošeta. Najpre obilazak samog manastira, crkve koju je sagradio kralj Milutin, čuvena loza Svetog Simeona, koja ima čudotvorna i plodonosna dejstva, bunar Svetog Save u kome je hladna, pitka voda i onda izlazak na impozantni pirg (kulu) Kralja Milutina, sa koje se pruža pogled na sve objekte manastira. Potom se krenulo ka manastiru Esfingen. Sa leve strane je lepo uređen park sa klupama za odmor, a odmah ispod je groblje za monahe, iza kog je kosturnica u kojoj se čuvaju lobanje monaha. Poznato je kako se sahranjuju i da se redosledno, kako neki sledeći umire, onaj koji je najstariji, na groblju vadi i lobanja i odlaže u kosturnicu. Zatim se nailazi na predeo gde je u kamenu isklesan lik i stas Svetog Simeona, u prirodnoj veličini, a iznad je i metalni krst. Idući dalje, stiže se na Bogorodični Vrt, malu građevinu pored puta za oslikanim zidiovima svetaca. Zid i kapija na kojoj je krst, manastiru podario kralj Aleksandar Karađorđević. Tako hodajući nailazi se sa desne strane puta na krst i sa leve na maslinu Cara Dušana. Tu odmah je šumica lepih čempresa koji gordo cepaju plavo nebo. Posle oko 3 kilometra hoda stiže se do manastira Esfingen, u kome monasi domaćinski dočekuju i časte svoje goste. Priča, razgledanje, okrepljenje te nazad na liturgiju od 16 časova, nakon koje se odlazi na organizovanu večeru, po satnici manastira. Ista je i za monahe i za goste, koja je postavljena i na koju se ulazi određenim redom, ne samo ulazi, već i seda, tako da za stolovima nema niti jedno mesto prazno, niti grupa koje bi htele da su i ovde nekako zajedno. Kako ko ulazi tako redom i seda. Nakon molitve počinje večera, tokom koje neko od monaha čita događaje iz istorije, svetaca… Za trpezom je bila ukusna gusta čorba od pečuraka sa dodatkom povrća i začina, a uz ovo je išla i polovina povećeg paradajza, kao i dovoljno hleba. Za piće, manastirsko belo vino i hladna voda. Kao što se organizovano ušlo tako je i napuštena trpezarija. Ponovo u crkvu i celivanje moštiju svetaca koje se ovde čuvaju. Ovim činom je završen naporni dan, ulazi se u spavaonicu, sabiraju utisci, pribeleži poneki događaj, pogledaju fotografije, sledi priprema za spavanje. Treba napomenuti da unutar objekata fotografisanje nije dozvoljeno.
Sledi novi dan, subota. Ustajanje rano ujutro u 5, uz zvuk zvončića. Za one koji su išli na ispovest, ustajanje je bilo i dva sata ranije. Sledi jutarnja liturgija, koja se završava pričešćem. Nakon ovog je, po hilandarskom rasporedu, ručak (mi bismo rekli doručak). Trpeza je obimnija nego ona od prethodnog popodneva. Ceremonijal ulaska, početka i završetka je isti. Za trpezom je obimna i ukusna musaka (u svakom tanjiru po komad musake lepo uobličen i isečen), po parče sira i kupus salata. Za piće kao i sinoć. U čekanju da se otvori prodavnica-knjižara, šetamo i razgledamo. Kupovina suvenira i poklona, davanje priloga za obnovu i vreme je za odlazak minibusima. Polazi se u 10 ka luci Jovanjica, onim istim putem kojim mo stigli do Hilandara. Po ceni karte od 2,67 evra, u 10 i 50 polazi se za luku Dafni, do koje se stiže za 60 minuta. Ovde se preseda u drugi brod, za Karulju, karta je 4,2 evra. Brod polazi u 12 i 15 i posle nekoliko stanica i 75 minuta stiže u Karulju. Usput je bila prilika da se baci pogled na manastire koji se vide sa mora, posebno lepo uređen manastir Pantelejmon, kao i sam vrh Atosa, naravno da se to i fotografiše. Odmah po izlasku iz broda sledi uspon, koji startuje u 13 i 30. Najpre, negde oko 300 metara nadmorske visine, savladava se penjanjem uz stepenice, na retkim mestima ih nema ili su improvizovane kamenim blokovima. Po vrelom danu, nakon početnog tempa, uz kraća zadržavanja zbog čekanja onih sporijih, za 45 minuta stiše se do česme. Tu se pravi polučasovna pauza, za osveženje i okrepljenje. Oni koji nisu planinari i nisu u potrebnoj kondiciji idu sporije i ugrožavaju cilj da se pre mraka stigne do doma – isposnice na 1500 metara nadmorske visine. Sledi druga deonica od oko 450 mnv, pa da se oceni sposobnost grupe i pojedinaca. Ova deonica ide više kroz šumu, mada je staza delimično kamenita i teška za kretanje, a njeni delovi kao da su u koritu nekih bujičnih potoka, kada su velike kiše. Na drugu pauzu oni sa čela kolone stižu posle 2 sata i 45 minuta pešačenja, zajedno sa stankama. Pauza je na raskršću staza i mestu gde je ugrađena česma, koja je mesto za osveženje, ali i dopunu zaliha vode za nastavak uspona. Sačekuju se oni sporiji i začelje. Pošto je već izvesno da se neće pre mraka doći na konačište, vodič donosi odluku da on ostane sa sporijom grupom, a da spremniji idu napred i pre mraka stignu. Sunce polako tone ka zapadu, vrućina popustila, senka od šume i na višim kotama od planina stvaraju lakše uslove za pešačenje. Staza je sa više kamenja, noge pomalo otklizavaju, posebno kako stiže umor. Ova brža grupa, posle nekoliko kraćih pauza izlazi na Panagiju, gde je dom i isposnica u 19 i 5, pre mraka, te je cilj ostvaren. Izlazi se nakon 7 kilometara pređenog puta i 1500 meatra savladane visine, za 5 sati i 35 minuta sa svim pauzama. Druga, sporija grupa stiže u sumrak, 75 minuta nakon prve. Svih 15 članova koji su pošli odozdo stigli su do doma. Veliki uspeh, posebno za one koji nisu planinari i nisu spremni za višečasovne napore. Sledi večera, oporavak i priprema za noćenje. Ali, pre ove grupe u dom su, iz drugog smera stigli planinari iz Belorusije i Rusije. Sva mesta u domu, sve krevete su zauzeli. Napolju su kreveti, oni kao vojnički, sa žičanom podlogom, bez dušeka. Izbora nema, prostiru se podmetači i vreće, nakon večere uvlači u vreće, sledi spavanje. Noć je vedra, mesec gotovo pun. Vidi se skoro kao po danu, lampe, sem za one u senci, nisu ni potrebne, Sspavanje na otvorenom, pod vedrim nebom, na mesečini. Temperatura se u noći spustila i ispod 10 celzijusa, ali to nije smetalo da se dobro odspava.
Nakon prespavane noći niko se ne žali, svi su orni da idu dalje. Ispred odlaze Belorusi i Rusi. Svima je cilj da izlazak sunca dočekaju na vrhu. Mesec je pred kraj svog noćnog puta, bliži se horizontu, a svetlost se razliva po talasima morske površine. Prizor koji svaki planinar priželjkuje. Sada je manje mesečeve svetlosti, što znači – lampe na čela. Tako kolona u nedelju, 23. septembra rano ujutro u 5 i 10 kreće ka vrhu. U tihoj noći, na kamenitoj podlozi, predelu bez rastinja, na uskoj stazi, vide se samo lampe i čuje odjek koraka, trenje kamenja koje proizvodi šuštanje. Korak po korak za 65 minuta stiže se na vrh, na Atos 2033 metara nadmorske visine. Na vrhu još jedna isposnica, ali ova je u izgradnji. Kao glavno obeležje je veliki metalni krst, na kom je upisana godina postavljanja – 1897. Vetar duva, znojava tela, želja za fotografijama kao da stavlja u drugi plan utopljavanje. Na ovoj svetoj planini, nisu izostale ni molitve, koje su predvodila sveštena lica iz Belorusije.
Boravak na vrhu je bio ograničen na jedan sat. Za divne prizore, poglede, fotografije, druženja sa bratskim narodima, malo vremena, mora se nazad. Najpre istim putem do doma Panagija, mali predah, za doručak i pakovanje stvari, i onda istim putem do one česme na 750 metara nadmorske visine, do raskrsnice. Sada se grupa usmerava putem ka manastiru Svete Ane. Težak i zahtevan spust za umorne noge, po stazama prekrivenim kamenjem, često i krupnijim komadima. Teren je strmiji nego onaj pri penjanju, kolena klecaju a butni mišići maksimalno opterećeni i napregnuti. No svi sa manje ili više poteškoća izdržavaju. Stiže se u manastir, domaćini nas okrepljuju ratlukom i hladnom vodom, ali i čašicom lozovače. Posle manastira, još 300 metara nadmorske visine, koliko ima do površine mora, do luke Sveta Ana, savladava se kretanjem po izgrađenom stepeništu. Dolaskom u luku, u 12 i 30, završena je tura uspona u kojoj je drugog dana pređeno 9 kilometara, sa 500 metara uspona i 2033 metara silaska za 7 sati i 15 minuta. Tako je ovaj poduhvat izlaska i druženja sa Atosom imao dužinu od 16 kilometara sa po 2033 metara uspona i silaska.
Sledi ukrcavanje u brod, koji je iz luke Sveta Ana krenuo u 13 i 20, a karta koštala 8,75 evra. Brod staje u luku Dafni, tu je obavljena carinska i pasoška kontrola. Nakon 3 sata i 15 minuta, brod u 16 i 35 stiže u Uranopolis. Prilika da se učesnici akcije okupaju, skinu slane naslage od znoja i tako osveže i telo, pored duše koja je ovih dana imala pun užitak. U nedeljno predvečerje, u 19 i 30, povratak. U putu, na kom je bilo i gumi defekta, proveli smo celu noć. U ranim jutarnjim časovima oko 6, završava ova korisna planinarska. i ne samo planinarska akcija.
Članovi smederevskog kluba trenutno borave u Grčkoj, gde je ovih dana u planu izlazak na Skalu, Skolio i Mitikas. Po povratku predviđen je izlazak na Kajmakčalan.
Tekst i fotografije: Branko Grujić