Džamić je knjigom „Cvjećarnica u kući cveća“ pokušao da objasni prisustvo Alana Forda u kulturnom diskursu Balkana
Izvor: BBC.com/serbian/, autor: Uroš Dimitrijević, 26 oktobar 2018 – Hvatanje u koštac sa fenomenom Alana Forda, uticajem koji je imao na jugoslovensko društvo i, verovatno, večnim tragom koji je ovaj strip ostavio na zemlje zapadnog Balkana zahteva posvećenost, vreme i, pre svega, hrabrost.
Lazaru Džamiću, bubnjaru, novinaru i stručnjaku za marketing i komunikacije, od sva tri neophodna sastojka, manjkalo je jedino vremena, kako i sam ističe o uvodniku „Cvjećarnice u kući cveća“ – knjige u kojoj otkriva „kako smo usvojili i živeli Alana Forda“.
„Nisam imao luksuz bezuslovne posvećenosti projektu, iz dana u dan, uključujući kontaktiranje relevantnih sagovornika i češljanje po arhivama“, napisao je Lazar.
Umesto toga, kako ističe, imao je „samo svoja osećanja i kulturno-mentalitetski odmak od petnaestak godina“.
Ali ta osećanja su, deluje, bila dovoljna za pisanje prve knjige u kojoj je studiozno istražen put Alana Forda od jednog ne toliko popularnog humorističkog italijanskog stripa do naše svakodnevice u kojoj i danas obitava.
Prvi put sam se susreo sa Lazarom Džamićem 2012. godine na promociji „Cvjećarnice“ u Nišu, kada se iz Londona, putem Skajpa, uključio u tribinu.
U tipično alanfordovskoj sali Niškog kulturnog centra, autor knjige zbog loše internet konekcije nije mogao da čuje pitanja i komentare publike. Jedan od govornika na tribini je čitavo izlaganje posvetio Teksu – stripu koji, osim italijanskog porekla nema nikakvih dodirnih tačaka sa dragim Fordaćem – a jedan čovek iz publike je, revoltiran, napustio salu.
Ipak, bilo je zanimljivo, zabavno i poučno za posmatranje, baš kao i najbolje epizode Alana Forda.
Od tada je prošlo šest godina. Lazar Džamić se u međuvremenu, nakon skoro dvadeset godina, vratio iz Londona, napisao još jednu knjigu, a Cvjećarnica je doživela peto, dopunjeno izdanje.
Novo izdanje je bilo i povod za razgovor sa Lazarom, koji me je dočekao u dekanatu Fakulteta za medije i komunikaciju na kom danas predaje na smeru za digitalne komunikacije.
Iako umoran nakon predavanja, bio je spreman da još jednom pročešlja strip Magnusa i Maksa Bunkera, ali i jugoslovenski narod koji ga je, iz naizgled neobjašnjivih razloga, oberučke prihvatio i dodao mu sada već opravdani pridev „kultni“.
Svrab da se nešto napiše
Kako sam ističe, knjiga je pronašla njega, a ne on nju. Te 2012. godine, „Cvjećarnica u kući cveća“ je bila prva stvar koju je Lazar Džamić napisao nakon 11 godina nekorišćenja srpskog jezika.
„Kada sam otišao, iz raznih razloga, pustio sam i jezik i zemlju niz vodu. Hteo sam to da zaboravim i ostavim iza sebe“, priča Lazar.
U London je otišao 1999. godine, deset dana pre početka NATO bombardovanja. Ali upravo su mu geografska i vremenska distanca probudile želju da se sa spisateljske strane ponovo pozabavi ovim podnebljem i to na maternjem jeziku.
„Kada sam konačno uspeo u sebi da integrišem tu emotivnu priču sa Srbijom i vratim se u neku normalu, onda sam dobio svrab da nešto napišem“, objašnjava Lazar.
Isprva nije imao jasnu ideju o čemu tačno želi da piše, a zatim je naišao na podatak – koji će se kasnije ispostaviti kao netačan – da se 2012. godine obeležavalo 40 godina od prvog pojavljivanja Alana Forda u Jugoslaviji.
„Tu mi se negde upalila kapisla i shvatio sam da niko živ u Britaniji nikad nije čuo za Alana Forda, čak ni ljudi koji se bave distribucijom stripa.“
„Od Italijana koje poznajem, niko mlađi od 35 godina ne zna za taj strip. Onda sam shvatio da nijedan narod nije bio toliko potopljen u Alanu Fordu kao mi“, kaže Lazar.
To ga je nateralo da se zapita – „A čekaj, zašto?“.
Ne postoji puno tekstova na domaćem, kao ni na italijanskom jeziku, koji su Lazaru mogli da posluže kao građa za knjigu.
Stoga je krenuo da konceptualizuje taj problem i da pre svega da „sam sebi jedno potencijalno objašnjenje zašto se strip primio samo kod nas“.
Tako je nastala knjiga.
„Mi smo svetu dali dokumentarni nadrealizam“
I zaista, zašto se jedan satirično-humoristički strip, koji se nije primio nigde izvan Italije, primio upravo kod nas, i to, ni manje ni više, nego u jednoj od zemalja nesvrstanih.
„Jedno od mojih tumačenja iz knjige jeste da je postojala jedna interesantna dihotomija između autentičnog verovanja da živimo u jednoj od najboljih država u svetu i istovremeno shvatanje da tu mnogošta ne valja i ne funkcioniše i da je mnogošta privid. To jeste jedna vrsta alanfordovske poetike što je stripu davalo dodatnu oštricu“, objašnjava Lazar.
Iako i dalje deluje da je Alan Ford čvrsto utkan u socio-kulturni život Srbije, Lazar smatra da, kako vreme prolazi, slika i uticaj Magnusovog i Maks Bunkerovog čeda polako blede.
„Definitivno se već vidi da Alan Ford ne živi istim životom na našim prostorima kojim je živeo u vreme bivše Jugoslavije.“
„Njegov naboj je drugačiji zato što živimo u drugačijem vremenu“, ističe Lazar.
Hladni rat je završen, a samim tim i taj bipolarni svet koji je Alan Ford tako sjajno oslikavao. Drugačije percipiramo realnost i ono što vidimo u vestima, smatra Lazar.
„Dobijamo vesti kroz različite kanale, a tada nismo imali taj izbor.“
„Zbog toga smo i doživljavali strip kao neku vrstu subverzivne delatnosti, a posebno satirični strip sa tim jakim nadrealno farsičnim nabojem koji je sjajno oslikavao tadašnji politički trenutak“, kaže Lazar.
Ipak, dodaje da se neke stvari nisu promenile, a to posebno misli za nadrealnu farsu i satiru.
„Mi smo, kao Balkan, potpuno potopljeni u nadrealnu farsu. To je naš svakodnevni način života, a ne nekakav umetnički pravac.“
„Mi smo svetu dali dokumentarni nadrealizam“, dodaje kroz smeh.
Baš zbog toga misli da će se i Alan Ford još neko vreme zadržati u vazduhu, „sve dok su naši kulturni miljei ovakvi kakvi jesu“.
Kakve bi šanse Alan imao danas?
Lazar Džamić u knjizi bivšeg italijanskog premijera Silvija Berluskonija opisuje kao „najalanfordovskijeg predsednika vlade“.
To povlači pitanje, da li bi neki savremeni akteri političke scene mogli da posluže kao inspiracija i spona između generacije novih čitalaca i Alana Forda i kakvu bi snagu strip imao danas?
„Donald Tramp je vrlo alanfordovski lik i kao da je sišao sa stranica stripa. Ali ja jednostavno mislim da je svet drugačiji, u pitanju je drugačiji civilizacijski momenat“, smatra Lazar.
Alan Ford je tada, u represivnoj Jugoslaviji, bio jedan od retkih filtera, mikrokosmos kritike državnog uređenja. Sada, ističe Lazar, takvih primera ima mnogo više.
„Svet je takav da imamo još hiljadu drugih kritika društva i društvenih sistema, do te mere da bi Alan Ford danas bio samo jedan od tih artefakata i ne bi funkcionisao na isti način zato što bi imao ogromnu konkurenciju.“
Smeh koji je dolazio sa kioska
Pored činjenice da predstavlja sjajnu kritiku kapitalizma, socijalizma pa i bilo kog društvenog uređenja, Alan Ford je u osnovi duhovit strip.
Grunfovi slogani na majicama, istorijske „istinite“ priče Broja Jedan ili Jeremijino kukanje, sve je to, ujedno zahvaljujući maestralnom prevodu Nenada Briksija, kod čitalaca izazivalo smeh.
Zapravo domino efekat smeha, kako su se skečevi, koji su zapravo bili temelj stripa koji nije mogao da se pohvali nekom izvanrednom radnjom, prepričavali.
Da li Alan Ford može da se čita samo kao humoristički strip, bez sprege sa društvom i kulturno istorijskim kontekstom?
„To je objektivno duhovit strip koji funkcioniše na principu Commedia dell’arte. Maks Bunker mi je to otrkio u mejlu, što mi je otvorilo čitanje Alana Forda na jedan potpuno nov način“, objašnjava Lazar.
Commedia dell’arte all’improvisso, kao i što sam prevod ukazuje – komedija veštine improvizacije – bazira se na improvizaciji i skečevima, elementima koji su jasno prisutni u ovom stripu.
„Način na koji su vizuelno prikazana emotivna stanja kao i način na koji su karikaturalno prikazani likovi je zaista izvanredan“, kaže Lazar.
Prelazak u neki drugi medij
Ekranizacija stripovskih junaka je danas gotovo redovna pojava. I kada mnogi stripovi doživljavaju promene, filmske adaptacije i sve to ide toliko daleko da čak i siroti nostalgični Dilan Dog dobija mobilni telefon i prelazi na male ekrane, postavlja se pitanje – kakve šanse ima grupa TNT?
„Alan Ford je teško preneti na film zato što zahteva da se poetika prenese i samo određeni ljudi imaju tu sposobnost“, smatra Lazar.
Međutim, iako težak, takav zadatak nije nemoguć, a pisac ima sopstvenog favorita koji bi mogao da iznese ovako delikatan prelazak iz devete u sedmu umetnost.
„Mislim da bi Žan Žene mogao to da uradi, a i Slobodan Šijan je apsolutno ubeđen da je Alan Ford filmičan.“
„Ima tu intiresantne vizuelne poetike, ali to ne može da se prenese kao direktna interpretacija crteža ili radnje, već tonalitet filma mora da oslikava strip“, smatra Lazar.
Aglosaksonska reanimacija
Otkrivši da Alan Ford nikada nije preveden na engleski, Lazaru se javila ideja da napravi izdanje za englesko tržište. Nažalost, Maks Bunker nije bio zainteresovan za prava.
„Očigledno je da Alan Ford njemu više nije toliko velika stvar u opusu i da ga je negde pustio niz vodu, za razliku od nas.“
Ipak, Lazar dodaje da, ukoliko ikada dođe do prevoda, to bi moralo biti urađeno na delikatan način sa jednakom, ako ne i većom posvećenošću od one koju je imao Nenad Briksi kada oživljavao avanture grupe TNT za domaće tržište.
„Na engleskom nema dijalekta koji bi prenosio sličan naboj kao što je to postigao krležijanski Briksijev prevod.“
„Da bi bio uspešan, makar malo, on mora da se prevede tako da svaki od karaktera govori nekim svojim specifičnim akcentom“, kaže Lazar.
Po njegovom mišljenju, uloge bi bile podeljene na sledeći način:
- Grunf bi govorio engleski sa jakim nemačkim akcentom
- Bob Rok kokni, onakav kakav koriste junaci popularnog sitkoma Mućke
- Broja Jedan iz nekog razloga vidi kao nekoga ko ima akcenat predstavnika jevrejske zajednice u Americi
- Sir Oliver bi koristio engleski iz visokog društva
- Jeremija bi imao italijanski naglasak
- Šef bi govorio tipično bruklinski njujorški engleski
- A Alan Ford bi koristio neutralni, BBC engleski
Šta nam donosi peto, prošireno izdanje?
Peto izdanje Cvjećarnice u kući cveća ima dva nova poglavlja. Jedno od njih je intervju sa Slobodanom Šijanom o tome kakav je bio uticaj Alana Forda na Maratonce.
Drugo poglavlje po prvi put nudi poptuno objašnjenje o „zabranjenoj“ epizodi sa Titom.
„Preko Teofila Pančića sam saznao da se radi o parodiji iz Mladine, pa sam kopao po Mladininim arhivama i uspeo da nađem sve detalje“, kaža Lazar, zadovoljan što je barem jedna od velikih fordofskih misterija rešena.
Ovakvu, dopunjenu verziju Cvjećarnice Lazar smatra kompletnom i konačnom.
Ipak, postoje dve idealne mogućnosti, tačnije dva trenutka koja bi mogla da dovedu do novog izdanja knjige.
„Jedno je da mi se javi Duško Kovačević i kaže Hajde da razgovoramo o Alanu Fordu i toj poetici.“
„A drugo je da mi se javi Maks Bunker i kaže Hajde da napravimo konačnu istoriju Alana Forda“, kaže Lazar, ali dodaje da su male šanse da se to dogodi.
Lazar Džamić trenutno radi na biografiji Mitra Subotića Sube, uticajnog muzičkog producenta koji je tragično preminuo u Brazilu 1999. godine.
Planira da napiše i knjigu fiktivnih razgovora sa ocem o prirodi patriotizma, a posebno patriotizma u Srbiji.