Oslobođenje Smedereva 30. oktobra 1918.

SMEDEREVO, 30. oktobar 2018 – „Ulicom idu vojnici sa francuskim šlemovima i naperenim puškama. Francuzi, Francuzi hori se sa sviju strana i spremlјeno cveće baca se na njih. Oni nam odgovaraju: Srbi smo, Srbi smo. Oh, kako je veličanstven taj trenut! Izgubili smo glas, gušili smo se, sve to samo jeca i kliče skoro nečujno: Živela slobodna Srbija…“. Ovako 30 oktobar, današnji i Dan oslobođenja Smedereva, po novom kalendaru, opisuje Pera Maksimović, advokat smederevski.[1]

Napomena, „po novom kalendaru“, zbog višedecenijske zabune koju je u Smederevu pre par godina dodatno pospešila vlast obeležavajući taj datum, mada jedna ulica u gradu, istim povodom, nosi ime „17. oktobra“. Dodatnu konfuziju čini to što je Dan oslobođenja Smedereva u II svetskom ratu 16. oktobar, što nije sporno, jer je novi kalendar tada bio u Srbiji, odnosno Jugoslaviji, na snazi više od dve decenije. Ali, to dvodatumlje je ovde vazda pravilo nedoumice, a vlast je samo dala svoj skroman doprinos, na neki način objedinjavajući tada ove dve proslave.

No, da se vratimo tom svetlom trenutku, oslobođenju Smedereva 30. oktobra 1918. Iako je grad oslobođen bez većih borbi, stradanje u Smederevu se ipak nije moglo izbeći. Prilikom oslobođenja Smedereva ginuli su i civili, o čemu svedoče matične knjige umrlih. „Palo je dva građanina. Bog da ih prosti“, zabeležio je Pera Maksimović. Da li su ovo jedine civilne žrtve oslobođenja, sada – posle 100 godina, teško je tvrditi. [2]

Da ne bude većih civilnih žrtava ili razaranja varoši zaslužan je i major Dušan Dodić, koga je Pera Maksimović zbog toga veoma pohvalio: „Ovaj smeli i obazrivi oficir mnogo je pripomogao što nije došlo do izlišne borbe. Uštedio je i živote svojih vojnika i građana smederevskih. Hvala mu. Kako su Nemci poslednje svoje šlepove sa vojnicima odkačili sa obale i kako tada počeše pucati naši topovi brđani na njih, to sa njihovih monitora odpoče strahovita kanonada artilјerijska tražeći naše topove. No kako je izdata brza naredba da naša artilјerija prestane, to su i njihovi monitori prestali pucati. Na taj način Smederevo beše oslobođeno od neprijatelјa i taj dan trebalo bi Smederevo da proslavlјa“.

Ipak, nije bilo sve tako ni lako ni jednostavno. Prvi srpski oslobodioci iz grupe majora Dodića oko 7 časova počeli su da ulaze u Smederevo. Slabija i kraća puškaranja između okupatora i oslobodilaca odjekivala su u gradu, a užurbani odlazak poslednjih nemačkih vojnika ka plovilima na Dunavu jasno je nagoveštavao ishod borbi za oslobođenje Smedereva.[3] Međutim, kako Maksimović dalјe opisuje događaje koji su ubrzo nakon oslobođenja usledili: „[…] oko 10 sati pre podne Smederevo opet dožive svoju tragičnu sudbinu…I posle odlaska Nemci su hteli da se zabavlјaju Smederevom. Pravi Teutoni – divlјački predci njihovi. Kada su napustili Smederevo onda su preko Dunava i nameštenih vojnika palili električnom žicom njihove magacine u Smederevu u kojima behu granate, mine i barut i ostali prskajući materijal […]. Od grdnih potresa duvarovi se od kuća rastavlјahu, tavanice padahu a svi prozori odoše u paraman parče. Zimnje doba. Nasta jauk i piska dece na sve strane.“

Pa, ipak, obavlјajući ove poslove u žurbi pod pritiskom neposredne blizine srpskih jedinica, Nemci nisu stigli da odnesu ili unište celokupan arsenal koji se nalazio u Smederevu ili okolini, i o tome piše Maksimović[4]: „[…]16. oktobra (29. oktobar po novom kalendaru, op. aut.) zapale svoje zgrade podignute na periferiji, oko grada, Dunava, želјeznice, pa šta više neke i u samoj varoši […]. Nemci su prethodno informisali stanovništvo o planiranim palјenjima i kontrolisanim detonacijama, ali je stanovništvo te noći mnogo strepelo. Osim toga, Nemci su uzeli taoce iz grada kao jemstvo da prilikom povlačenja iz grada neće biti neprijatelјskih dejstava na njihovu vojsku od strane civilnog stanovništva. Gradsko poglavarstvo je zbog toga organizovalo i stražu koju je činilo stotinak lјudi, kako bi pazili da neko ne prekrši dogovor i ugrozi živote talaca. Bilo je i sporadičnih plјački radnji i kuća od strane Nemaca“.

Kako bilo, Smederevo je sutradan oslobođeno, trogodišnja okupacija bila je gotova, trebalo je to proslaviti.

[1]  Petar Maksimović, “Velngton I Hindenburg. Ulaz I izlaz Nemaca iz Smedereva, Večernje novosti, 24-26 decembar 1918.

[2] [3][4] Iz knjige „Smederevo i smederevski kraj u Prvom svetskom ratu“ Miroslava P. Lazića koja je u pripremi

Projekat „Sećanje na ratnike – 100 godina od Velikog rata u Smederevu“ sufinansiran je iz budžeta Grada Smedereva, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.