SMEDEREVO, 4. decembar 2018 – Kada govorimo o herojstvu i stradanjima u Prvom svetskom ratu najčešće mislimo na naše ratnike, one koji su bitkama branili Srbiju, vojevali, povlačili se i napredovali, da bi joj slobodu konačno povratili. Ali, i civilno stanovništvo je jednako patilo, okupacija je u gradovima i selima odnosila svoje žrtve, tako je bilo i u smederevskom kraju.
Od jeseni 1915, kada je Smederevo kao i ostatak Srbije palo u ruke neprijateljske vojske, stanovništvo je bilo izloženo svim nedaćama koje okupacija nosi; od gladi, preko interniranja do javnih egzekucija. Za te tri godine broj stanovnika Smedereva se smanjio za maltene četvrtinu, što zbog onih koji su izbegli ili internirani, što zbog pogibija onih koji su u rat otišli da se iz njega ne vrate. Kada se uporedi broj stanovnika po popisu iz 1910. i onaj koji su okupatori sproveli 1916, nedostaje 22,81 posto žitelja Smedereva, tada značajne ali nevelike varoši od 4.165 duša.
Glad koja je vladala od prve zime okupacije uzela je svoj danak i u Smederevu. Koliko tačno – nije nikada utvrđeno. Međunarodni Crveni krst je još dok je rat trajao izneo procenu da je od te, jedne od najgorih smrti, za nepune dve godine, do početka septembra 1917. stradalo više od 8.000 Srba. Gladovalo se i u Smederevu i okolini jer su Nemci bezdušno pljačkali, odnosili za potrebe svoje vojske i odavde slali sve proizvode poljoprivrede do kojih su mogli da dođu. Okupacione vlasti su samo tokom 1917. godine iz Srbije odnele 7.000 vagona pšenice, odveli 170.000 goveda, 190.000 ovaca… Uz rude i ugalj, to ih jedino ovde zanimalo. Nije onda čudo da je načelnik štaba grupe armija Makenzen pisao da se toliko bavi pitanjima bakra i pšenice iz Srbije da o sebi misli „da je trgovački agent, a ne general“. *
U takvim okolnostima, kada je zavladala nemaština, snalazio se kako je ko mogao i znao. U delu „Pod Nemcima“ B. Nikolajević je zabeležio i to da je u Smederevu bivši okružni načelnik Steva Gudović prodavao cigarete vojnicima, gospođe iz uglednih smederevskih porodica drže „ kolačarnicu i kafansku radnju“, a apotekar Gedeon Radulović je molio okružnu vlast da mu dozvoli kupovinu grožđa**, da pravi i prodaje vino kako bi prehranio porodicu.
To se događalo onima koji su ostali, jer mnogi su, ispostavilo se – bez nekih vidnih i validnih kriterijuma, internirani u sabirne centre i logore od Mađarske i Rumunije do Austrije i Slovačke, gde su radili najteže poslove. Glavni cilj je bio da se, kako je stajalo u uputstvima, „iz Srbije uklone muškarci starosti od 17 do 55 godina, kako ne bi izazivali nemire“, ali su gotovo podjednako internaciji bile izložene i žene. Od poznatih Smederevki ova sudbina je zadesila Darinku Berić, učiteljicu i jednog od osnivača i dugogodišnju predsednicu ovdašnjeg Kola srpskih sestara. Uhapšena je u Kragujevcu gde se zadesila pri povlačenju srpske vojske. Umrla je 1918. u vozu, pri povratku u Srbiju. Žena poznatog industrijalca Jefremovića internirana je u Nežider, u Austriji, gde je i umrla. U zarobljeništvo su oterane i ćerka doktora Lazara Dimitrijevića i smederevska osmnaestogodišnja glumica Kosara Marić***.
Mada nema potpunih podataka koliko je tačno žitelja Smedereva o okoline internirano, brojka je, u odnosu na veličinu grada ogromna. Samo od kraja avgusta dok 10. novembra 1916. iz Smederevskog sreza je u internaciju poslato 1.449 ljudi. Iz sela oko Smedereva je put sabirnih centara i logora u avgustu te godine otišlo 1.238, mnogi se ne vratiše****. Jer, u logorima su, po svedočenjima preživelih, vladali neljudski uslovi, internirci su terani na najteže fizičke poslove, a izgladnjivani, oštro kažnjavani, bez ikakve lekarske nege umirali su od najbanalnijih bolesti.
*,** i *** Rade Ranković „Smederevo i okolina u Prvom svetskom ratu“
**** Miroslav lazić i Marko Stefanović „Smederevo u Velikom ratu“
Projekat „Sećanje na ratnike – vek od Velikog rata u Smederevu“ sufinansiran je iz budžeta Grada Smedereva, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.