Veliki rat: Crtice iz smederevskog kraja (1)

SMEDEREVO, 30. decembar 2018 – Kako vreme prolazi, i kako su se i poslednji učesnici i svedoci događanja u Velikom ratu preselili na neko bolje mesto, sve je manje autentičnih priča. Retki su i oni koji ih čuvaju, još ređi oni koji mogu da ih ožive, da budu zanimljive i u 21. veku. Jedan od njih je Radomir Ranković, diplomirani master istoričar iz Malog Orašja, koji je bio rad da neke od njih podeli sa vama i nama na portalu Podunavlje.info, a mi ih objavljujemo, u dva nastvaka, danas i sutra.

Dvoglavi orao

Spomenik, veliki mermerni, svim žrtvama, i interniranima, od 1912. do 1918. u Malom Orašju, pravljen je sredinom dvadesetih godina prošlog veka. Kada je završen, na vrhu je imao velikog dvoglavog orla, grb Kraljevine. U oktobru 1944. godine, dvoglavog orla su skinuli puškom i posle nekoliko godina je montirano poprsje vojnika sa šajkačom, Solunskog ratnika. Poprsje je stajalo na spomeniku nekih pedesetak godina. Sredinom devedesetih godina prošlog veka, nakon jedne strahovite oluje, to poprsje od betona je palo i polomilo se. Pre nekoliko godina, spomenik je premešten i rekonstruisan od strane Regionalnog zavoda za zaštitu spomenika kulture Smederevo. Dvoglavi orao je vraćen na spomenik.

Ko je dao novac, on je upisan

Malo Orašje ima jedan od najskupljih spomenika koji je podignut žrtvama Prvog svetskog rata, skuplji i od smederevskog. Radio ga je isti majstor – Lukaček, u crnom mermeru. Na spomeniku je bio uklesan spisak poginulih, od Prvog balkanskog rata do onih koji su stradali u sledećem, do 1918. godine. Čovek bi pomislio da je lista sa imenima verodostojna, da su tu svi koji su položili najveću žrtvu, svojim životom doprineli slobodi otadžbine. Nažalost, nije tako, barem kada je ovaj u Orašju u pitanju. Naime, na kraju se ispostavilo, čiji su potomci platili, njegovo ime je moglo da bude upisano. Tako na primer, vojnici Živan i Lazar, koje pominjemo u ovim crticama, iako su poginuli tokom Velikog rata, nisu upisani. Njihova deca su ostala bez roditelja, usvojio ih je pradeda, ne rođeni, već po bočnoj liniji koji nije imao potomke i nije hteo da da pare. Da je moralo da se plati, svedoči i primer Dragutinovićevog dede Ljubomira – konjovoca, koji  je sa konjem prešao Albaniju. Njegovi su prodali njivu od dvadesetak ari da bi mogli da plate da se Ljubomirovo ime nađe na spomeniku. Na spisku interniranih, na primer, Stanko Petković nije upisan. Sa 16 godina je odveden u Ašak i tamo je umro. Još gore, kažu seljaci da su se upisali i neki koji nisu ni ratovali, kamoli bili Solunci.

Nadgrobni spomenici – Aleksandar i Lazar Ranković

U Malom Orašju postoje dva nadgrobna spomenika, od roze kamena, koje je država platila vojnicima, učesnicima Balkanskih ratova. Jedan od njih je Aleksandar Ranković, poginuo u gradu Jedrene, ili na turskom Edirne. Njega su Bugari opsedali u toku Prvog balkanskog rata, nisu mogli da osvoje grad, jer nisu imali dovoljno jaku artiljeriju. Naša vojska, Moravska divizija pod komandom legendarnog đenerala Stepe Stepanovića, sa topom velikog kalibra krenula je put Jedrena, gde je poginuo pomenuti Aleksandar.

Drugi vojnik, Lazar Ranković je poginuo na Čupinom brdu. Tamo je poginulo najviše ranjenih I povređenih srpskih vojnika, koji su bili iza komore. Velike gubitke smo tamo pretrpeli od Bugara u Drugom balkanskom ratu. Bugari su nam probili liniju front i “unakazili” bolnicu. Srpski vojnici, većinom iz okolnih sela, od Beograda do Smedereva, tamo su izginuli, na položajima Čupino brdo i Retke bukve. Lazar Ranković je bio rođeni brat Živanov. Živan je doneo Lazara mrtvog, posle masakra kod Čupinog brda i Retkih bukvi, gde je Lazar stradao, i sahranio ga. Živan je posle toga otišao iI nikada se nije vratio. I Lazarova i Živanova deca ostala su siročad. Jedino što su čuli, mnogo kasnije, da je navodno bačen u more posle prelaska Albanije.

Naslovna fotografija: Samson Černov – U izgnanstvu 1815.

Projekat „Sećanje na ratnike – vek od Velikog rata u Smederevu“ sufinansiran je iz budžeta Grada Smedereva, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.