SMEDEREVO, 31. decembar 2018 – Kako vreme prolazi, i kako su se i poslednji učesnici i svedoci događanja u Velikom ratu preselili na neko bolje mesto, sve je manje autentičnih priča. Retki su i oni koji ih čuvaju, još ređi oni koji mogu da ih ožive, da budu zanimljive i u 21. veku. Jedan od njih je Radomir Ranković, diplomirani master istoričar iz Malog Orašja, koji je bio rad da neke od njih podeli sa vama i nama na portalu Podunavlje.info.
Dragoljub Milojević – Srbenda, odakle si?
Dragoljub Milojević je u rat otišao 1912. godine. Imao je 21 godinu. Iz vojevanja se vratio 7. novembra 2018. godine, uoči Mitrovdana. U porodici je ostala priča da, prelazeći Albaniju, izgladneo i iznemogao, biva ostavljen u gudurama Albanije, da tu skonča. Ali, nisu mu uzeli pušku. Kada je malo skupio snage, nastavlja put za srpskom vojskom. Na nekoj ćupriji, kako je ispričao kasnije ukućanima svega nekoliko puta, neki Šiptar, koji je naišao, upitao ga je: “Srbenda odakle si?” Ovaj mu odgovara: “Skloni se”. I tako ide taj njihov dijalog: “Skloni se – Srbendo odakle si”, dok nije uperio pušku u Šiptara, da bi se ovaj sklonio, uz pitanje: “Pa, što ne kažeš odakle si”. Kada mu je Dragoljub rekao da je iz Smedereva, ovaj mu je odgovorio: “Stani, molim te, iz kog sela?”, a ovaj odgovorio: “Iz Malog Orašja”, navodno je Šiptar kleknuo iI pitao da li poznaje Mijata i Janićija. Dragoljubu se, kaže, digla kosa na glavi, jer mu je Mijat rođeni deda. Janićije je Mijatov brat. Dragoljub mu je odgovorio da je Mijatov unuk, na šta je Šiptar kazao: “Znači, ti si sin malog Save?!” (mali Sava je Dragoljubov otac). Kada je Dragoljub to potvrdio, Šiptar je počeo da ga ljubi i potom objasnio da je tri godine kod njih čuvao stoku, ovce, poznaje ceo atar. Nakon toga ga je odveo kući, u pravo šiptarsko selo, ograđeno kamenom… Kad su videle srpskog vojnika žene su odmah počele da kukaju, dok im domaćin nije rekao nešto na šiptarskom. Tri snaje, posle toga, u avliji mu prilaze i ljube mu ruke. Spremaju mu ručak, peku pogaču… Ali mu domaćin ne daje da se najede odjedanput, pošto je bio izgladneo, nego po malo (u prepričavanju, s kolena na koleno, nedostaje podatak koliko je dana bio kod Šiptara, odnosno dva dana i tri noći ili tri dana i dve noći). Uglavnom, poslednjeg dana je mogao da jede kako dolikuje. Okupali su ga, dali mu nove čarape, i par rezervnih, i dve pogače. Pošto njegovi sinovi nisu smeli da ga odvedu do srpske vojske, odveli su ga do puta kojim će vojska da prođe. Čekajući vojsku, koja je obilazila tamošnje planine, naišao je na čoveka iz Malog Orašja, nekog Mladena. Sasvim slučajno. Naravno, kada je sreo Mladena, Dragoljubovoj sreći nije bilo kraja. Kada su se pridružili vojsci, odmah im je dao jednu pogaču, koju su vojnici razgrabili, a drugu je krio i noću delio sa Mladenom, malo po malo. Tako su stigli do Krfa. Bio je lečen u Bizerti, vratio se i učestvovao u proboju Solunskog fronta.
Tokom Drugog svetskog rata je bio predsednik sela, infrastrukture, dakle Nedićeve vlasti, ali je bio pristalica Ljotićeve stranke. Podržavao je Dimitrija Ljotića, što je tada u okolini Smedereva bilo uobičajeno. Ubijen je od strane partizana uoči svetog Ilije 1943. godine. Sud Kosmajskog partizanskog odreda je doneo konačnu presudu.
Projekat „Sećanje na ratnike – vek od Velikog rata u Smederevu“ sufinansiran je iz budžeta Grada Smedereva, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.