Izvor: agroklub.rs, 27. jul 2019 – Ovaj zanat Zlatko Radojković iz sela Miloševac kod Velike Plane je naučio još u devetoj godini života, a u tzv. dobra vremena od prodaje opanaka na moru mogao je da otvori jedan od prvih kafića u selu i iškoluje decu. Danas, da bi nastavio da se bavi ovim zanatom potrebno je mnogo više ulaganja nego što će biti dobiti.
Sam takozvani premet i preplet, na gornjem delu opanka, izrađivao se nekada od pseće kože, a sada više od ovčije, goveđe ili kozije. Za najlepše i najvrednije opanke smatrali su se oni sa gornjim delom od što užih traka kože, čija je izrada govorila o umeću i ličnom potpisu majstora. Koliko je važan izbor i kvalitet štavljene kože, za Agroklub objasnio je Zlatko.
„Ranije se koristila koža od psa jer kad se uštavi ona je žilava pa od nje može da se radi samo taj sitan rad, što je teže sa kožom od koze jer bi se taj sitan rad iskidao. Za izradu kvalitetnog opanka, važno je da bude kvalitetna koža. Koristi se okrajina ili vrat, a vrat je još bolji. Ja kupujem uvek kožu sa vrata i trudim se da uradim sa kozijom kožom, po fabričkom štavu, a preplet radim sa kožom od moje štave, dobijene putem šišarke“, objašnjava Radojković.
Srbi iz inostranstva vole opanke
Ovaj opančar proizvodi, kako kaže, kompletnu opančarsku opremu – sandale, tri vrste ženskih mokasina, šestinac, opanak sa kljunom (odnosno šiljkan) ili bez, muški sliper crne i braon boje, šopski opanak od bele kože, moravski, vlaški, šumadijski i drugi. Kada se sašije donji deo, odnosno, đon na koji se kasnije stavlja guma, stavi se na kalup pa na gornji deo opančar počne da plete opanak premetom i prepletom.
Premet predstavlja nizanje tračica kože jednu do druge dok bi se preplet upletao kroz rasečenu kožu premeta, sa strana i kroz sredinu. Nekada su opanci na tom gornjem delu imali od 12 do 18 kukica kroz koje su se provlačili tanki kaiščići. Danas je to remek delo.
„Pravim i lajsnu, premet i preplet od iste kože, što mnogi opančari danas koriste različite vrste kože. Mogu da napravim tri para za jedan dan, mada zavisi od vrste. Najbolji opanci su oni sa 12 kukica i to su pravi opanci koje su kupovali samo gazdini sinovi i sada naši Srbi iz inostranstva“, kaže opančar iz Miloševca.
Ranije od prodaje opanaka mogao školovati decu
Svoja prava, nacionalna i obućarska remek dela, prodaje u svojoj radnji u Smederevu, često i u Beogradu, a najčešće po vašarima, sajmovima i manifestacijama u Srbiji. Njegovi kupci su kulturno umetnička društva i Srbi iz dijaspore, koji za cenu opanaka ne pitaju. Ovaj zanat Zlatko je naučio još u devetoj godini života pa je u tzv. dobra vremena, od prodaje opanaka na moru, mogao da otvori jedan od prvih kafića u selu i iškoluje decu. Danas, da bi nastavio da se bavi ovim, za opančara iz Miloševca, potrebno je mnogo više ulaganja nego što će biti dobiti.
„Dok je bila Jugoslavija, kupovao sam kožu iz Rume, sad uzimam od nekoga iz Beograda ko uvozi iz Italije, ali to je papreno skupo. Opanci su skupi upravo zbog sirovina od koje se prave i zbog same težine nabavljanja te kože – kozače. U poslednje dve do tri godine posao je malo stao. Na nekom sajmu sam pazario samo 200 dinara, a velike su naplate zakupa mesta na vašarima, kao da hoće da nas ugase i ako se govori kako treba očuvati stare zanate i zbog toga gubim volju. Ja imam 63 godine i planiram da se prijavim sledeće godine na biro“, priča Radojković.
Stari Sloveni u srednjem veku nosili su opanke od like i kože – tzv. lapti, da bi od XV veka do danas, u izradi opanaka bila korišćena teleća, goveđa, svinjska i kozija koža. Opančarstvo se smatra tradicionalnim narodnim stvaralaštvom i kao takvo nalazi se na listi nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije. Međutim, zbog vrlo izazovnog položaja u kom se nalaze današnji opančari, čiji se broj u Srbiji smanjuje, pitanje je kome će opanci a kome obojci.
Julijana El Omar
https://www.agroklub.rs/agro-hobi/zlatko-radojkovic-pravi-kupci-ne-pitaju-za-cenu-opanaka/52437/