SMEDEREVO, 26. oktobar 2019 – Jubilarni, 50. Međunarodni festival poezije Smederevska pesnička jesen ostaće upamćen, pored ostalog, i po tome što je povelju „Zlatko Krasni“ dobila Smederevka Vera Horvat, koja je , kako sama kaže, odrastala sa festivalom. Bilo bi nepristojno izostaviti i da je Specijalnu povelju „Zlatko Krasni“, za doprinos afirmaciji srpske književnosti, dobio Hanes Vioral. Ipak, nama je danas pažnja usmerena na dobitnicu nagrade koja se dodeljuje za prevođenje savremene poezije.
Podunavlje.info: Ovo je još jedna u nizu Vaših priznanja; 2000. godine dobili ste najveću prevodilačku nagradu, „Miloš N. Đurić“, 2013. rusku nagradu „Kristalno pero“ za izuzetan doprinos prevođenju i popularizaciji ruske književnosti izvan granica Rusije, 2017. Povelju za prevodilaštvo i međunarodnu saradnju u Republici Srpskoj, a ovo je četvrta koju ste dobili tokom samo ove godine?
Vera Horvat: Da, izgleda da je tako. Prva je bila u januaru – povelja „Simo Matavulj“, koju dodeljuje Udruženje književnika Srbije za književni rad, druga mi je dodeljena u martu, u Moskvi, na veličanstvenoj svečanosti u Dvorcu Paškova, za prevod „Slova o pohodu Igorovom“. To je Sveruska književna nagrada za najbolji umetnički prevod, dodeljuje je Udruženje književnika Rusije i književni fond „Put života“. U junu sam dobila azerbejdžansko odlikovanje, medalju „Nasimi“ za prevod poezije; povelja „Zlatko Krasni“ je četvrta – i posebna.
Podunavlje.info: Šta je takvom čini?
Vera Horvat: Prvi put sam dobila nagradu sa imenom nekog koga sam lično poznavala. To je vrlo specifično osećanje. Pesnik, prevodilac i profesor Zlatko Krasni uradio je niz vrsnih poetskih prevoda upravo za naš festival. Na dodeli, pored članova žirija, uvek je prisutna i njegova porodica, što događaju daje emocionalni naboj. A posebnom za mene čini je i to što sam je dobila u svom rodnom gradu i na festivalu sa kojim sam odrastala.
Podunavlje.info: U svom briljantnom govoru povodom Vaše nagrade predsednik žirija za dodelu, dr Miloš Konstantinović je pomenuo da je prevođenje poezije pisanje nove poezije. Istakao je da se ženski glas u prevodnoj poeziji ne javlja često i uporedio Vas sa legendarnom Anicom Savić Rebac.
foto J. Lazarević
Vera Horvat: Prirodno je da pesničko delo prevodi pesnik, ali ,istini za volju, ima slučajeva kada i neki ne-pesnici, ali svakako ličnosti istančanog senzibiliteta i sluha, ostvare značajne rezultate. Što se tiče ženskog prevodilačkog glasa kod nas – on je, srećom, i te kako čujan; pomenimo samo Zlatu Kocić i prošlogodišnju dobitnicu povelje Silviju Monros.
Podunavlje.info: U jednom razgovoru citirali ste ruskog kritičara Lava Britanišskog, koji tvrdi da su muški prevodioci ređe uspešni u prevođenju ženske poezije, dok ženama polazi za rukom da sjajno prevode mušku poeziju.
Vera Horvat: Ima istine u tome. Žene su možda prilagodljivije, lakše proniknu u tuđu tačku posmatranja. Ja sam, sticajem okolnosti, imala prilike da češće prevodim upravo mušku poeziju – od Buriča, Sosnore, Kuprijanova, Kušnera, Zamševa, Šorohova, Jocumotoa, Andersena, do Habiboglua i Komkova, čije knjige sam prevela prošle i ove godine. A šta tek reći o anonimnom autoru speva „Slovo o pohodu Igorovom“, od koga me deli skoro devet vekova?! Ipak, mislim da sam pronikla u njegov način razmišljanja – možda, između ostalog, i zato što imamo isti koren, sličan genetski kod. Zaista nikad nisam imala problem da uđem u psihologiju pesnika. Kad ste i sami pesnik, onda imate ključ. Ono što je, pak, neophodno, to je – sem podrazumevanog znanja jezika sa koga i na koji se prevodi, i poznavanje kulture iz koje pesnik dolazi, kao i njegovog ličnog senzibiliteta i credo-a.
Podunavlje.info: Koje biste strane pesnikinje izdvojili kao prevodilac i kao pesnikinja?
Vera Horvat: Od savremenih – Veru Polozkovu, Veru Pavlovu, Elenu Isajevu, Nataliju Jelizarovu, a od večno aktuelnih – vanvremenu Cvetajevu.
Naslovna fotografija: Miloš Konstantinović, predsednik žirija, Vera Horvat, Slavica, supruga Zlatka Krasnog i sin Jan Krasni, foto Milorad Popović/Foto Dunav