26. februar 2020 – Izmene člana 44 Zakona o ambalaži i ambalažnom otpadu, u nacrtu koji je na javnoj raspravi od prošle nedelje, predviđaju uvođenje depozita za за jednokratnu ambalažu od plastike, stakla i aluminijuma. Kako je navedeno u obrazloženju, „uspostavlјa se depozitni sistem radi postizanja nacionalnih cilјeva i razvoja sistema upravlјanja ambalažnim otpadom“. Ne kaže se nigde da se na ovaj način, još jednom, zaštita životne sredine prevaljuje na leđa građana, a i malo je verovatno da će proizvođači i prodavci tu izbeći svoju računicu, da oni kojim slučajem ne bi štetovali.
Prodavci će biti u obavezi da pored cene proizvoda navedu i kolika je kaucija za ambalažu, koju će na kasi, naravno, morati da plati potrošač. Novac će dobiti nazad kada donese flašu, konzervu, štagod što je zakonom definisano kao ambalaža od stakla, plastike ili aluminijuma.
Kao jedan od razloga uvođenja depozita, odnosno kaucije kako bi se u narodu reklo, navedeno je to da su do sada neki od nameta za ekologiju svi plaćali kroz račune raznim JKP ili kroz gradske i opštinske budžete iz koji je izdvajano za čišćenje divljih deponija i slično. Dakle, i o ni koji ništa ne pazare od ambalažiranog, pa tako ni ne ugrožavaju životnu sredinu Objektivno, malo je takvih, ali ’ajde, da to uzmemo kao argument za.
Problem je što ni ovim nacrtom izmena zakona nije navedeno kako će i za šta biti upotrebljena sredstva, odnosno razlika u ceni koja se na taj način prikupi. Jer, teško je očekivati da će prodavci stavljati za iznos kaucije neto cenu ambalaže bez svojih manipulativnih troškova, znajući koliko luduju sa maržama, ako ništa drugo zaokružiće decimale, pa dinar tamo dinar ’vamo, na stotine hiljada proizvoda dnevno, nakupi se toga.
Niko nema, da se razumemo, ništa protiv toga da se uvede depozit za ambalažu, koja je, objektivno, jedna od najvećih ekoloških pošasti. Baš zato da ne bi bilo više scenografije kakva je na fotografiji koja ilustruje ovaj tekst. Isto to ili nešto slično odavno funkcioniše u većini evropskih zemalja i dalo je rezultate. Nevolja što zakon sam po sebi ne daje nikakvu garanciju, ostaju naše navike, a nekoliko dinara motivacije teško da će nekog naterati da se „ekološki preobrazi“. S druge strane, traženje rupa u zakonu je ovde oduvek bio omiljeni sport za one koji u svemu traže profit, odnosno ’leba bez motike, što bi naš narod rekao, tako da… Da sačekamo, pa da vidimo.