26. mart 2020 – Ivana Sinđić, defektolog i psihoterapeut, pre nekoliko dana je na našem portalu iznela svoje mišljenje o aktuelnoj pojavi aplauza medicinarima svake večeri u 20 sati. Tada je pomenula da je jedan od svojih brojeva ustupila SOS telefonu podrške roditeljima i đacima škole u kojoj radi, kao i da je ovih dana češće nego obično zovu ljudi sa kojima je radila psihoterapiju. Zamolili smo je da nam prenese deo tog iskustva i evo kako ti razgovori izgledaju. Možda i vama pomogne to što ćete ovde moći da pročitate.
Život jeste jedno za drugim. Bez garancije za sreću, mir, zdravlje i blagostanje. Život čak ne daje ni garanciju na trajanje ali sasvim sigurno život želi da živi i zbog toga opstajemo. Opstajemo na toj putanji koja najčešće nije prava linija ispunjena konstantnom lepotom nego sasvim krivudava obeležena padovima, bolom, ustajanjem, lepotom i opstajanjem pa ko dokle dogura. Zovu ljudi ovih dana uznemireni, neispavani i prestravljeni. Razgovore ne mogu da prenesem, jer su, naravno, tajni a i mnogobrojni, ali pokušaću da sastavim jedan u kome ću sažeti sve te strahove i probleme koji muče ljude u ovo vreme. Možda je lakše znati da niste sami. Svi smo u istom loncu.
Telefon zvoni. Sa druge strane žice drhtav glas govori:
– Plašim se, pomozite mi, ne mogu da spavam, a ne mogu ni da jedem i često imam osećaj da se gušim, posebno ujutru.
– Čega se najviše plašite?
– Da će ovo predugo trajati. Da nećemo imati dovoljno hrane ni novca da ovo preguramo, da ću zaraziti stare roditelje koji su mi velika podrška i da će nakon ovoga svega država ekonomski propasti, a možda i svet. Plašim se apokalipse, siromaštva, gladi, rata i toga šta će biti sa nama. Mnogo nas je u kući, ne možemo napolje često i zato se osećam nekako zarobljeno, a i svi se mnogo svađamo od kako smo u kući . Kao da se zbog toga još više gušim svako jutro jer znam da nam u toku dana neće biti nimalo prijatno. A da li se i vi plašite ili sam ja preterao?
– Ne plašim se preterano, pomalo. Dete sam rata u SFRJ i ovo za mene nije ništa što već nisam doživela samo pod malo drugačijim okolnostima i u mnogo osetljivijem uzrastu, život pod bombama, u podrumu i pored metaka koji su nekad mojoj majci prosviravali iznad glave me je tako oblikovao da steknem žilavost za ovakve situacije. Ne sećam se svega dobro, ali smo preživeli i nastavili dalje.Tako ćete i vi biti žilaviji za svaku sledeću situaciju koja bude podsećala na ovu. Znate, svi ti strahovi koje ste nabrojali ljudi imaju i u ratu. Ukoliko ih pred decom pokazujete i vaša deca će početi da se preterano plaše, a i svi vaši ukućani pa ćete onda postati prestravljena porodica. Svakako da nije rat, ali u ratu ljudi žive pod sličnim uslovima. Sećate se bombardovanja i ipak imate iskustva sa vanrednim okolnostima. Znate, ne plašim se mnogo jer smo zapravo veoma moćni trenutno, stvar je samo da li želite da gledate iz tog ugla.”
– Kako možete da kažete da smo sada moćni kad se većina ljudi oseća nemoćno?
– Gospodine, vidite kada je rat vi ne možete uticati na to ko će da puca ili baca bombe osim ako niste vojnik pa je izvesna kontrola oružja i u vašim rukama. Sada međutim oružje odbrane je u vašim rukama i veliki deo situacije možete da kontrolišete. Perete li i dezinfikujete ruke, nosite li maske i rukavice, ne izlazite li napolje osim kada je nužno i radite li sve što je rečeno čak iako vam je to teško i naporno?
– Da , radim sve to.
– Onda, zašto se plašite? Kontrolišete sasvim dovoljno situaciju barem u vašoj kući. Kada je kontrolišete u vašoj kući istovremeno je kontrolišete u određenoj meri i na većem planu. Onog momenta kad ne budete više prali ruke i koristili sve drugo oružje odbrane koje vam je dostupno, tada počnite da se plašite jer ćete biti potpuno razoružani, a razoružaćete sami sebe. Sapun, voda, asepsol, maska, rastojanje i izolacija sada su kao da imate pištolj, pušku, čak i top. Sada, trenutno, niko ne može da vas razoruža osim vi sami sebe. Niste odustali od sebe i nemojte. Niste, jer kao što rekoh život, želi da živi pa tako i vi. Dokle god pokazujete da želite da živite ja nisam za vas zabrinuta. Kada budete rekli da ne želite više da živite onda ću se i ja zabrinuti za vas. Strah i anksioznost posetioci su svakome, i to nenadani. Došli su vam sada u goste jer je situacija takva da život u vama oseti moguću pretnju. Pretnja će proći i opet ćete biti mirni, uveravam vas. Zaboravićete na ovo, ali opet kada u životu naiđete na novu prepreku anksioznost i strah biće vaši nenadani gosti. Kao i moji, i svačiji. Oni pokazuju da smo potpuno ljud,i posebno kada je opasnost spolja realna. Prepoznajete li sada da imate te goste?
– Da ali nisam na to gledao tako. Hvala vam. Kako da izdržim ovo vreme u kući? Svi su nervozni i stalno se svađaju, a deca su počela previše da jedu, supruga viče jer stalno pere sudove i umorna je od pripremanja hrane, suđa i gužve?
– Gospodine, do 17 časova imate vremena da uvedete sebi jednu dugu šetnju od sat i po. Biće vam teško ali naterajte se. Da se ne biste svađali treba vam struktura. Cele porodice su se dezorganizovale jer, znate, obično roditelji ujutru idu na posao, a deca u školu. Nakon toga neko se odmara, neko radi domaći, a uveče se sastanete za večerom. Ne mora biti uvek baš tako, ali je uglavnom u nekom sličnom ritmu i niste toliko upućeni jedni na druge. Protiv tih vaših nepozvanih gostiju, straha i anksioznosti najbolje se borite dnevnim ritmom i planom. Tako ćete ih oterati u većoj meri. Napravite plan dana kada ustajete, kada idete u šetnju, kada nešto čitate, kada pripremate zdravo jelo, kada gledate film, a kada vesti. Nemojte čitati i slušati vesti po ceo dan jer ćete tako sedeti na istom kauču sa strahom i anksioznošću, a oni će postajati veći i od vas samih. Hranićete ih umesto da ih oterate. Pomozite supruzi oko pranja suđa i ona će biti manje nervozna, a pred njom ne pokazujte toliko straha, jer se strah širi sa jednog člana porodice na drugog i onda postajete, kao što rekoh, prestravljena porodica. Kada se prestravite pričajte sa mnom ili sa nekim prijateljem viberom ili telefonom i to će vas umiriti, kada podelite strahove sa nekim van porodice. Brinite o sebi sapunom asepsolom, maskom, vežbom, šetnjom, knjigom, zdravom hranom, filmom i samo pomalo vestima. Nismo nemoćni. Imamo oružje u vidu sapuna,asepsola, maski,izolacije .
– Hvala vam. A kako da rešim problem sa decom koja stalno i preterano jedu?
– Deca jedu pojačano verovatno zbog toga što su izgubila svoju strukturu dana i traže rešenje i utehu za svoju dezorganizovanost u hrani. Još ukoliko spominjete pred njima da se plašite gladi onda vam je jasno da jedu i iz straha od gladi. Ponudite im pre svega veru i nadu da ćete sve ovo pregurati i stav da je moguće nastaviti dalje. Svet će nastaviti dalje pa tako i vi i ja. Ponudite im zdrave obroke i vežbu. Znam reći ćete da su lenji da neće da vežbaju. Onda ,otkriću vam jedan trik. Vi počnite da vežbate sami i pozovite ih da rade sa vama vežbe ,a oni će vas odbiti. Vi zatim recite da ćete vežbati svaki dan od na primer od 18 do 19 sati, a da će biti nagrađeni kada se priključe. Nagradu ćete im sami predložiti jer najbolje znate šta oni vole. Verujem da će se brzo priključiti jer, znate, posebno pubertetlije vole nagrade, a ne moraju biti skupe. Vi tako svakog dana vežbajte u vreme koje ste odredili i tako ćete im dati primer, a oni će, kao što rekoh, biti zainteresovani za nagradu.
– Hvala vam. Mirnije se osećam. I moćnije, sada.
– Nema na čemu, ostajte zdravo.
Foto/ilustracije: pixabay.com