21. april 2020 – Vlada Srbije usvojila je juče predlog po kome će građani stariji od 65 godina, počev od danas, tri dana u nedelji – utorkom, petkom i nedeljom, moći da izlaze u šetnju u trajanju od pola sata. Tih pola sata za šetnju moći će da iskoriste od 18 časova do jedan sat iza ponoći, najviše 600 metara od mesta stanovanja.
Na stranu to ko će i kako da kontroliše da li su prekršili meru, da li su „utekli“ više od 600 metara od svojih kuća i stanova, zanimljivije je kako se uopšte došlo do te brojke. Da nagađamo, pošto je prvo bilo reči o 300 metara, valjda da bar malo budu u boljem položaju od kućnih ljubimaca, odnosno njihovih vlasnika. Kanda je trebalo pokazati da nam je više stalo do naših baka i deka nego do paščadi i njihovih šetača. A onda je i to duplirano. Kako su donošene neke druge mere, sve liči da je neko rekao: „Ma šta 300, daj im, bre, duplo, nek’ bude celih 600!“. A možda iza odluke stoji i struka? Nekako brojka 600 baš podseća na naučno određenu, zar ne?
E sad, koliko je u stvari 600 metara, kako će sirote bake i deke da znaju da li su po tom osnovu prekršili meru date im slobode i izložili se riziku pojavljivanja pred prekršajnim sudovima?
Tih 600 metara je, recimo, jedan i po krug na atletskoj stazi. S obzirom da se relativno malo penzionera nadmeće u veteranskim kategorijama u atletici, ovo im baš i nije od neke koristi. Možda po broju koraka? Opšteprihvaćeno je da je prosečan ljudski korak oko 0,75 metara. Kod nekog manje, kod nekog više, ali to je nekakva međunarodna konvencija. Zato uostalom sudije u fudbalu onako koracima mere udaljenost do živog zida, tih 9,15 metara, odnosno 10 jardi, izduže korak a i, ako ste brojali, to nekada bude i 10, pa i 11. Ali, naši najstariji em imaju kraći korak, em retko ko od njih koristi pedometar, uzimajući čak u obzir da sada ova korisna spravica za brojanje koraka postoji i kao aplikacija za pametne telefone, tako da i ovo otpada.
Da ne govorimo o tome da čitavu stvar komplikuje to što će, na tom putu, pod uslovom da idu od tačke A do tačke B, sigurno negde da zastanu, a i sasvim je neverovatno, sve i da tu razdaljinu pređu u cugu, da je u pitanju prava linija. Ovde već na scenu stupa viša matematika.
Nismo se bavili sa merkom od pola sata… Tu posao mogu da površe štoperice, pa i najobičniji sat. Valjda i poverenje. Na reč. Kad ste krenuli u šetnju? Malopre, nema 5 minuta…
Jer, propisi se i donose, ma koliko sumanuti bili, da bi se poštovali. Ostaje im, bakama i dekama, da se uzdaju u sopstveni osećaj – i dobru volju onih koji će ih kontrolisati. Uostalom, reč je o najsavesnijem delu populacije. Ne ovima koji će ih kontrolisati, nego ovima koji će, moguće, biti, kontrolisani.