SMEDEREVO, 17. maj 2020 – Proteklih meseci zdravstveni radnici, lekari, medicinske sestre i ostalo bolničko osoblje, dospeli su u centar pažnje. Nevolja koja nas je snašla izbacila ih je u prvi plan, one skromne među njima neretko i mimo njihove volje. Stefan Novokmet je dvadesetšestogodišnjak, lekar, do skora nezaposleni lekar. Ali, onda je stigla pandemija. I, ispostavilo se, zaposlenje za njega.
– Posle položenog stručnog ispita, bilo je to u junu, nisam mogao da nađem posao odmah. Volontirao sam na odeljenju Opšte hirurgije kako bih i dalje nastavio sa sticanjem kliničkih iskustava, što je jako bitno za mladog lekara. Za mene je odeljenje Opšte hirurgije druga kuća. Lekari sa kojima sam radio su mi nesebično prenosili svoje znanje, a taj njihov kolegijalni odnos prema meni mi je ulivao snagu i volju da se usavršavam i pored toga što nisam bio u radnom odnosu. Onda je pandemija stigla i u Srbiju i ja sam 23. marta zasnovao radni odnos. Zaposlen sam kao klinički lekar na Odeljenju za infektivne bolesti.
Kako je izgledao tvoj prvi susret sa koronom?
– U našem poslu, kada su bolesti kao što je korona u pitanju, jako je bitna kooperacija između zaposlenih. Mi mladi smo zaposleni onda kada smo bili najpotrebniji. Iskreno, nisam imao iskustva sa zaraznim bolestima, pa sam morao da učim sve u hodu. U tome mi je mnogo pomogao dr Dehar Dehari, specijalista infektivnih bolesti, načelnik Infektivnog odeljenja. On je imao strpljenja za moje kolege i mene, pa smo uz njegovu pomoć brzo ušli u posao, pravovremenu i ranu dijagnostiku upale pluća koja se javlja u sklopu infekcije korona virusom. Angažman u COVID ambulanti mi znači za budući rad, jer sam tu stekao izvanredno iskustvo. Dolazili su svakojaki pacijenti, sa raznim komorbiditetima – šećerna bolest, kardiovaskularne bolesti, razni oblici karcinoma, hronične plućne bolesti, a takvi su najugroženiji. Meni kao početniku su mnogo pomogle iskusne sestre koje su radile sa mnom, kako u COVID ambulanti tako i na COVID odeljenjima.
Za ovih par meseci, verovatno je bilo situacija koje ćeš zapamtiti za ceo život…
– Pošto je bilo to što je bilo sa Domom za stare, ono što ću najviše pamtiti jeste snaga i volja te populacije da se bore. Ti stari ljudi imaju razne prateće bolesti, više njih je teško pokretno ili skroz nepokretno, ali nikada nisam čuo od njih “Jao, loše mi je”. Mislim da neki nisu ni bili svesni šta ih je snašlo. Najupečatljivije mi je bilo kada sam jednu baku, koja je jako teško disala, imala lošu zasićenost hemoglobina kiseonikom, pitao kako je. Ona je rekla – dobro sam. I onda, nakon toga, vidite da su oni i pored svih njihovih bolesti i korone hrabri, jaki, ne odustaju. Jeste da, kako se kaže na mlađima svet ostaje, ali se po svemu moramo ugledati na njih.
Nema baš mnogo lekara koji su na taj način, kao ti, počeli karijeru. Da li će te to, u neku ruku, opredeliti u tvom daljem bavljenju medicinom?
– Voleo bih da budem specijalista opšte hirurgije, ali nikad se ne zna, jer jedno je ono što mi volimo, a drugo je ono što je u ovom vremenu potrebno našoj bolnici. Ja generalno volim medicinu, volim rad sa pacijentima, praćenje njihov stanja, kako reaguju na primenjenu terapiju… Ali, definitivno, želeo bih da se bavim hirurgijom zato što, kao prvo, volim hirurgiju, a kao drugo imam dobru saradnju i sa lekarima i sestrama sa odeljenja. Oni su, po meni, jedan divan kolektiv, a kako će se sve odvijati i sa kojom specijalizacijom ću na kraju završiti, to ćemo videti.
Projekat „Da, to sam ja – promocija uspeha dece i mladih u Smederevu“ je sufinansiran iz budžeta Grada Smedereva, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.