Da, to sam ja – Aleksandar Toševski  

SMEDEREVO, 25. maj 2020 – Volonteri su tokom vanrednog stanja pokazali svu svrhu i značaj postojanja te grupacije u okviru Crvenog krsta. U nastavku projekta „Da, to sam ja“ Podunavlje.info vas upoznaje sa nekima od ovih mladih ljudi. Jer, oni su, čini se i ovoga puta, u ovoj situaciji sa pandemijom, ostali u senci nekih drugih koji su svakako zaslužili ali, za razliku od volontera, i dobili medijsku pažnju. Ovo je naš pokušaj da to makar malo ispravimo.

Aleksandar Toševski (24), inženjer mašinstva, ali i volonter, član Službe spasavanja na vodi u Crvenom krstu u Smederevu, posle deset godina volontiranja u ovoj organizaciji, kaže da je to za njega postalo način života.

“Volonterstvo se može poistovetiti sa poverenjem, drugarstvom, pomoći, srećom, suzom i svim ostalim emocijama koje vam mogu pasti napamet. Sa druge strane mogu lepšim učiniti da naše delo nekome znači čitavo bogatstvo.”

Svoju priču volontera počeo je rano, još kao đak osnovne škole i tada je bio samo markirant na simulacijama raznih nezgoda u organizaciji Crvenog krsta. Nije imao velika zaduženja i, gledajući starije volontere kako su adekvatno obučeni da pomažu i kako sve to vrlo vešto rade, poželeo da i sam jednog dana bude na njihovom mestu. Od tog trenutka je počeo da usavršava svoje veštine, a u tome su mu pomagale razne obuke koje je prošao, kao i drugi volonteri.

“Objasnili su mi da čoveku ne moraš samo da ukažeš prvu pomoć i to smatraš nekom pruženom rukom. Možeš pomoći i kao spasilac na bazenu, planini, ili jednostavno da drugim ljudima podižeš svest o bezbednosti u saobraćaju, o teškim bolestima sa kojima se suočava čitav svet. Dati svoju krv, sedeći samo pet minuta na stolici i ne radeći ništa, a u stvari spasavajući ljudske živote.”

To je iskusio kroz volonterski rad u Crvenom krstu, spoznao lepotu takvih dela.

“Upravo tu lepotu i značaj tih osećanja sam najviše video kada sam prvi put spasao život, tada u ulozi spasioca na gradskom bazenu. I sada kada se prisetim tog događaja naježim se i navru mi osećanja, koja su obeležila celu deceniju mog volontiranja. Ako pogledamo materijalnu i finansijsku korist, to u volontiranju ne postoji, ali vam iskreno kažem da ono što se tamo oseti, doživi, iskusi, ne može da se kupi niti da se proda.”

Tokom poplava koje su nas zadesile 2014. godine, prvi put je bio na, kako kaže,  ozbiljnom testu i svakim narednim angažovanjem, sve do skorašnjeg vanrednog stanja zbog COVID-19 virusa, želja da pomaže drugima nije jenjavala. Prethodno stečena iskustva su dobila značaj upravo sada, kada smo postali svedoci pošasti koja je napala čitav svet i nemilosrdno uzima ljudske živote. Dobio je zadatak da, kao neko sa najdužim stažom i iskustvom, bude jedan od vođa tima volontera u organizaciji kol centra. Zadatak im je bio da obavljaju razgovor sa korisnicima, evidentiraju pozive i zahteve i da u  najkraćem vremenu obrađuju spiskove i hijerajhiski rešavaju slučajeve. Napravljen je ozbiljan tim koji je završio veliki posao. Neretko iscrpljeni nakon smene, ali svakog dana sa osmehom na licu jer su nekoga usrećili.

“Podelio bih sa vama jednu situaciju koja se meni dogodila sa gospodinom od oko 80 godina, profesorom latinskog jezika u penziji. S obzirom da sam bio stacioniran u kol centru, manje sam provodio vremena na terenu, jer je za to bio zadužen drugi tim volontera. Zadesio sam se kraj telefona, prilikom tog poziva bespomoćnog čoveka, zarobljenog u stanu, slabo pokretnog, koji nije imao nikog svog, ko bi mu donosio osnovne namirnice za život. Sve vreme dok smo razgovarali, bio je na ivici suza, jer je, kako on kaže, nekoliko dana gladovao. Šta se u tom trenutku desi sa rodbinom, decom, komšijama… Pitam se kako je uopšte moguće da ljudi danas dozvole da neko iz njihove zgrade ili ulice gladuje? Nemati 15 minuta, u sred vanrednog stanja, kada većina ljudi sedi kod kuće i nije zauzeta svakodnevnim obavezama, za mene je ništa manje od šokantnog. Upravo iz tog razloga sam odlučio da preuzmem slučaj na sebe. Otišao sam u nabakvu i birao namirnice kao za svoju majku, jer mi je on baš tako i naglasio. Kad sam ga ugledao, iscrpljenog, bledog u licu, bilo mi je još draže što sam ja taj koji mu je pomogao. Izmamio sam mu mali smešak, meni dovoljan, da se do kraja vanrednog stanja, na svaki njegov poziv rado odazovem“.

Zato, sve vas koji čitate ovu priču, Aleksandar Toševski poziva da dođete u Crveni krst, da obučete crvenu uniformu, jer ćete tada, kao pravi superheroji, biti u prilici da se potrudite da svet učinite boljim mestom za život.

Projekat „Da, to sam ja – promocija uspeha dece i mladih u Smederevu“ je sufinansiran iz budžeta Grada Smedereva, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.