SMEDEREVO, 27. maj 2020 – Proteklih nekoliko dana upoznali smo vas sa delom ekipe volontera smederevskog Crvenog krsta koja je bila neprekidno anagžovana tokom vanrednog stanja. Da nije bilo njih mnogi stariji sugrađani bi ostali bez namirnica i neophodnih potrepština u periodu kada im je bio zabranjen svaki izlazak iz domova. Njihovi smireni i razložni odgovori na sva pitanja koja su stizala na telefone kol-centra i saveti koje su davali mnoge su umirili i učinili da lakše preguraju tešku situacija u kojoj se našli. Danas je red na priču najmlađe u tom timu volontera.
Jovana Ranković ima 17 godina. Učenica je Medicinsko-farmaceutske škole „Sveta Petka“ u Smederevu i deo je velikog tima terenske jedinice „Dr Vladan Đorđević“ Crvenog krsta Smederevo.
“Moja škola sarađuje sa Crvenim krstom Smederevo i tako sam imala prvu priliku da se priključim volontiranju. Svidela mi se ideja da budem deo organizacije kao što je ova,i da pomažem ljudima kojima je to potrebno. U oktobru 2018. godine sam se prvi put odazvala na poziv za volontiranje u akciji dobrovoljnog davanja krvi, da bi potom nastavila da učestvujem u mnogobrojnim akcijama koje je Crveni krst organizovao do sada. U školi imam predmet koji se zove Prva pomoć, išla sam i na takmičenje koje je održano u sklopu Crvenog krsta.
Kada je proglašeno vanredno stanje u našoj državi zbog pandemije korona virusa, humanost i naš angažman su bili neophodni. Dobila sam poziv da budem deo te akcije, na koji sam se rado odazvala. Akcija je započeta 18. marta, kada je i formiran je kol-centar, gde su se primali pozivi i davale proverene informacije, upućivale ekipe volontera koji su išli na teren i dostavljali potrebne namirnice. Moj posao je bio rad u tom centru. Iako možda deluje kao da je jednostavno zaduženje, zapravo je daleko od toga. Treba imati strpljenja za svaku osobu koja pozove. Bilo je i ljudi koji nisu bili ljubazni ili su bili usplahireni, uspaničeni. Za svakog od njih bilo je potrebno razumevanje, trebalo je i umiriti ih koliko je god moguće, objasniti ljudima, ako imaju neke zahteve koje ne možemo da ispunimo, zbog čega je to tako kako jeste. Jer, postoje neka pravila koja to određuju. Kako se epidemija širila i postajala komplikovanija, ljudi su bili sve više uplašeni. I mi smo dobijali sve više poziva.
Nekada je bilo neophodno da i mi izađemo na teren ako je u pitanju nešto hitno. Dolazili smo i u nezgodne situacije, ali i u iskušenja da li da “uskočimo“ na teren i pomognemo. Jednostavno, bilo je potrebno dobro razmisliti pre nego što bismo se upustili u rešavanje date situacije. Jedna od takvih je bila kada smo dobili poziv od starije žene, bake, kojoj su bile potrebne neke od osnovnih namirnica. S obzirom na to da je ekipa volontera bila na terenu, odlučila sam se da sa koleginicom odem do te bake i uzmem spisak njoj neophodnih potrepština. Pridržavale smo se, naravno, propisanih mera zaštite što je obuhvatalo nošenje zaštitnih maski, rukavica i održavanje rastojanja od najmanje 2 metra. Nakon što smo došle do adrese na kojoj živi, što je u okolini, vrata nam je otvorila veoma fina i ljubazna baka. Uzele smo spisak i krenule u kupovinu. Potrudile smo se da pronađemo sve navedene namirnice, imajući u obzir da su to osnovne namirnice. Naravno, nismo mogle da pronađemo baš sve sa spiska. Zatim smo joj odnele to što smo kupile, a ona nam je dala novac koliko je bio iznos na računu. Bila je veoma zahvalna što smo joj pomogle u najkraćem mogućem roku. Baka je bila jako pričljiva i ljubazna, pa smo porazgovarale malo sa njom, nekoliko rečenica. Rekla nam je i svoje mišljenje o nastaloj situaciji i ideji Crvenog krsta da organizuje ovu akciju jer je pomoć nas mlađih bila preko potrebna najviše starim osobama, koje nisu smele uopšte da izlaze iz svojih domova. Srećne i ponosne na sebe jer smo učinile nešto dobro tog dana, vratile smo se u kancelariju sa dosta utisaka. Bilo je još sličnih situacija, ali ova je meni ostala urezana u sećanju jer je bila prva gde sam ja izašla na teren. Naravno bilo je ljudi sa drugačijim zahtevima. Uglavnom su oni koji su dobili našu pomoć bili zahvalni. Ali, kako u životu nije sve uvek lepo, tako ni ovde nisu svi ljudi bili zadovoljni, pa je bilo i malih nesporazuma, kako između nas volontera, tako i na terenu sa ljudima. Na kraju se za sve nađe reenje i sve se dovede u red.
Radili smo u proseku 5 do 6 sati dnevno i nije mi predstavljalo problem da izdvojim deo svog vremena i uradim, mislim, nešto korisno i dobro. Pomogli smo mnogim ljudima da ostanu u svojim domovima, ali da ipak dobiju ono što im je potrebno, doprineli smo smanjenu rizika od mogućeg izlaganja i zaražavanja virusom.
Za mene je ovo bilo veliko i važno iskustvo, ono što sam naučila tokom trajanja ove akcije je neprocenjivo. Mislim da je zadatak svakog od nas da pomognemo ako smo u mogućnosti, ma koliko god to bilo. Treba da budemo složni i humani, kao što smo sad pokazali u ovoj ekstremnoj situacije pandemije i vanrednog stanja, da možemo samo ako to dovoljno želimo. Samim tim bismo svi zajedno učinili ovaj okrutni svet boljim mestom za život.”
Jovaninim kazivanjem završavamo ovaj mali serijal tekstova o volonterima Crvenog krsta za vreme vanrednog stanja, ali ćemo nastaviti da pratimo njihov i rad Crvenog krsta.
Projekat „Da, to sam ja – promocija uspeha dece i mladih u Smederevu“ je sufinansiran iz budžeta Grada Smedereva, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.