31. decembar 2020 – Ako se za neku godinu može reći ono „ne ponovila se“ onda je to ova 2020. Ionako neveliki spisak dobrih ljudi značajno se proredio, neznanih i znanih, dalekih i bliskih (vidi antrfile), a nama koji smo pretekli uzela je zamašan deo živaca, i života. Ko bi se tome nadao od okrugle brojke na kalendaru koji smo pre samo godinu dana okačili, a izgleda kao da je bilo mnogo davnije.
Jedino u čemu nema dileme jeste to šta je ovu godinu obeležilo. Da li je kriv onaj što je i iz’eo slepog miša, ili je pošast, kako pojedini tvrde, iscurela iz kakve laboratorije, ili je možda Bil GejC rešio da nas čipuje kroz vakcinu, da zna kud ide i s kOm se druži Smiljka iz Donjeg Brijanja kod Leskovca, čak i nije toliko važno. Mada… Ako smo u čemu zaista prvi u Evropi, a nije rast BDP-a, onda je to procenat ljudi koji ne prihvataju činjenicu da se sve ovo zaista dešava, da boleština postoji. Čak trećina Srba ne veruje ili ima ozbiljne sumnje da korona postoji, pokazalo je istraživanje javnog mnjenja Beogradskog centra za bezbednosnu politiku. Kod nas su antipetgejci, antikemtrejlersi, antimaskeri, antivakseri i ini vrlo aktivni na društvenim mrežama pa se nekad čini da ih ima i mnogo više od te trećine. A kada se naš rezultat uporedi sa svetskim, pošto u Evropi nemamo premca, najbliži su nam, paj sad, Amerikanci sa 26 posto u koronu neverujućih. Duvaj ga Ameriko, ovde živU šampioni!
Kako bi i bilo drugačije kada smo za samo par nedelja prešli put od „najsmešnijeg virusa na svetu“ do policijskih časova od 80 i kusur sati i „biće nam mala groblja“. Ovo potonje odnosilo se na naše „bake i deke“, one koji su preživeli (neki i ne) najgori maltretman, zatvoreni međ zidove, u kupovinu su mogli jednom nedeljno, s vampirima a pre pevaca.
I taman mi pobedismo, a kad tamo… Džabe smo se radovali postignutom golu za ničim izazvano vođstvo, sudija još nije svir’o kraj. Drugi talas! „Niko nije rekao da smo pobedili koronu“, baš kao što je bilo i „Nemojte da lažete, niko nije rekao da je najsmešniji virus“. Na žalost, u 21. veku onaj savet da „ako lažete morate da imate dobro pamćenje“ je out of date. Internet sve pamti.
Mada… Zaboravili smo, izgleda, maske koje smo kupovali po 120 dinara, i još čekali u redovima pred apotekama da ih toliko platimo. Evro i malo jače po kupovnom kursu. Nema maski, zakon ponude i potražnje ili… Da sad ne pričamo o milionima maski koje su, tako kazaše, stigle iz donacija, bilo ih je toliko da smo ih i mi posle drugima donirali. Nekom rat, nekom brat – govorili su naši stari. Kovid profiteri su se, ako je takvih bilo, kanda, izvukli. Iste maske sad stoje na kasama supermarketa – ima ih i 10 komada za 299 dinara.
Maska je srpska reč, ali ove godine, pored nesrećne reči respirator, u naš svakodnevni rečnik uvukla se još jedna tuđica – onlajn. Sve je bilo onlajn, od nastave, rada, preko sastanaka i konferencija do koncerata i izložbi. Onlajn nije bilo samo zagrljaja, poljubaca, ljudskog dodira uopšte. A to je, čini se, mnogima najviše nedostajalo.
Bilo bi još toga o čemu bi moglo da se priča, ima i treći talas, i pet-šest puta po „naredne dve nedelje su ključne“, ali… Godina se otegla a, bogami, i ovaj tekst. Ko je imao strpljenja da dovde stigne. I sad, po Čehovljevom principu, „puška koja se pojavi u prvom činu u poslednjem će sigurno da opali“, a ovde je reč o naslovu. Naime, kada je ovaj što piše bio mlad novinar, a ima tome malo fali pa 40 godina, jedan od prvih zadataka bio mu je da napravi anketu sa „inventivnim“ pitanjem: „Po čemu ćete pamtiti godinu na izmaku?“. Nema sumnje da će se u nekom mediju, znajući kakvi su nam mediji, i danas takva anketa pojaviti. A pitanje je, priznaćete, krajnje nebulozno. Ima nepristojnih ponuda, a ima i nepristojnih pitanja. Ovo je takvo.
Bila je ovo jedna od onih godina koje „nikako da prođu“. Ali je ipak, evo, najzad prošla!
Srećan vam kraj 2020.
Nadajmo se da gore ne može.
M. Đorđević
Foto/ilustracija: pixabay.com