Izvor: Stanište ekološki centar, 1. maj 2021 – U svim elementima zaštite prirode postoje znatni problemi – u uspostavlјanju, sprovođenju, finansiranju, odlučivanju, izveštavanju. Nedostaje sektorska strategija, i tako manjkav Zakon često se ne sprovodi. Najveća prepreka je, ipak, problematičan odnos našeg društva prema prirodi kao opštem dobru.
Zaštićena područja prirode su javni prostori i važni razvojni resursi koji lokalnoj i široj zajednici pružaju pogodnosti od javnog značaja. Ova područja čuvaju biološku raznovrsnost, prečišćavaju vazduh i vodu, štite od poplava, erozije, požara, bilјnih bolesti i posledica klimatskih promena. Povolјno utiču na polјoprivredu, fizičko i psihičko zdravlјe, u njima boravimo, rekreiramo se, pronalazimo lepotu i smisao, obrazujemo se. Ne postoji tačan podatak, ali se procenjuje da prirodna područja Srbiji pružaju usluge vredne više desetina, možda i stotina miliona evra godišnje.
Značajan deo našeg društva ove pogodnosti koje dobija od prirode, na žalost, ne vrednuje, ne vidi ih ili zanemaruje, a mnogo veću važnost pridaje pojedinačnim koristima i ličnim interesima, koje može zadovolјiti u prirodi. U tome prednjače vlasti na svim nivoima. Umesto da afirmišu očuvanje ovih vrednosti, one najviše podstiču društvo na uzimanje od prirode, egoizam i bezobzirnost. Posledice takvog nipodaštavanja prirode vidlјive su u svim elementima njene zaštite – u uspostavlјanju, sprovođenju, finansiranju, odlučivanju, izveštavanju.
1) Nedovolјno uspostavlјanje zaštite prirode
Nacionalni cilјevi povećanja zaštićenih površina nisu postignuti. Prostornim planom Republike Srbije za period 2010–2020. godine i Nacionalnim programom zaštite životne sredine predviđeno je da 2012. godine pod zaštitom bude 10 odsto državne teritorije, a do 2020. godine 12 odsto. Međutim, zaštićena površina je od sredine 2000-tih stagnirala duže od decenije na 6 odsto, čak se povremeno i smanjivala, da bi se tek POSLEDNјIH GODINA POVEĆALA NA OKO 7,6 odsto.
U Centralnom registru Zavoda za zaštitu prirode zabeleženo je da u Srbiji postoji 469 područja pod zaštitom. KATEGORISANIH PODRUČJA IMA 289, najviše onih koje su proglasile lokalne samouprave. Ostalo su nekategorisana područja, najčešće zaštićena samo „na papiru“. Na sajtu Zavoda, Registar je u obliku nepogodnom za pretragu, izostaju podaci o kategoriji, a kod većeg broja područja i o aktu proglašenja.
Postoji praksa dugogodišnjeg izbegavanja proglašenja zaštite. Trenutno oko 50 područja čeka na proglašenje, što nove zaštite, što revizije postojeće, na svim nivoima vlasti, neka duže od decenije. Čest razlog je što donosioci odluka ne vide zaštitu prirode kao novu razvojnu šansu, već kao kočnicu razvoja i ograničenje koje ugrožava ostvarenje cilјeva interesnih grupa i moćnika. Tako se pojedinačni interesi ostvaruju na štetu javnog. Iz istog razloga dešava se da, nakon proglašenja, organi vlasti ZAHTEVAJU SMANјENјE ZAŠTIĆENE POVRŠINE ili čak ukidanje zaštite. Drugi razlog za izbegavanje proglašenja je što vlasti jednostavno ne žele da plaćaju zaštitu.
Da je sve drugo preče od zaštite prirode ukazuju i problemi u postupku proglašenja, sa davanjem saglasnosti drugih ministarstava i državnih organa, ako se planira povećanje površine, ili pooštravanje režima zaštite. Ovo znatno usporava i otežava postupak.
2) Nedovolјno sprovođenje zaštite
Kada se i uspostavi, zaštita se često ne sprovodi. Upravlјači nemaju dovolјnu finansijsku i tehničku podršku svojih osnivača. SAMO ČETVRTINA OPŠTINA I GRADOVA FINANSIRA TREĆINU ZAŠTIĆENIH PODRUČJA koje su sami proglasili. Od 74 opštine i grada, godišnje izveštaje o ostvarenju programa zaštite ima samo njih 16, za tek nešto više od trećine zaštićenih područja. Nadležni u 9 opština i gradova i ne znaju da imaju zaštićena područja na svojoj teritoriji.
Stanje je nešto bolјe na republičkom nivou. U 2020. godini Ministarstvo zaštite životne sredine finansiralo je 80 od 88 zaštićenih područja proglašenih aktom republičkih vlasti, zbirne površine oko 600.000 hektara, sa ukupno 225 miliona dinara, uklјučujući i nacionalne parkove. To je daleko od dovolјnog, a nije poznato koliko je novca zaista potrebno, jer u godišnjim izveštajima upravlјači ne navode koliko je od cilјeva zaštite postignuto tim iznosom novca. Ni ono što je dobro urađeno građani ne vide, jer izveštaje Ministarstvo ne objavlјuje javno na svom sajtu.
Upravlјači zaštićenih područja često su javna preduzeća i druge ustanove čija osnovna delatnost nema nikakve veze sa zaštitom prirode, čak je i u suprotnosti sa njom. Zbog nedovolјne finansijske podrške, ali i nesposobnosti da područje učine finansijski održivim, upravlјači zaštitu zanemaruju, ili finansiraju iz drugih delatnosti, što stvara utisak da je zaštita prirode čist trošak. Sa druge strane, da nisu poverena ovim preduzećima, zaista bi bilo pitanje ko bi njima mogao da upravlјa.
Postoje problemi i u pravnom okviru. Strategija biološke raznovrsnosti je istekla 2018. godine, a nova još nije završena. U aprilu ove godine Ministartsvo je pokrenulo javnu raspravu o nacrtu izmena Zakona o zaštiti prirode, koja nije bila dovolјno otvorena za mišlјenja svih zainteresovanih strana. Nacrt predviđa rešavanje problema izgradnje malih hidroelektrana u zaštićenim područjima, ali istovremeno ostavlјa veliki prostor da se ta praksa nastavi ukoliko se za određeni projekat proglasi „opšti i nacionalni značaj“. Predviđa se i uvođenje ocene prihvatlјivosti, složenog postupka i potpune novine u pravnom sistemu. To jeste moćan instrument za zaštitu prirode, ali da bi se osigurala njegova primena, neophodne su šire konsultacije i razumlјivija zakonska rešenja. Ovo su bili razlozi da grupa ekoloških organizacija traži obustavu ovog i pokretanje izrade novog nacrta Zakona.
3) Nedovolјno učešće javnosti
Iako se radi o javnom interesu, građani u njihova udruženja ne učestvuju u donošenju odluka, ni u sprovođenju programa zaštite prirode. Upravlјači i korisnici nemaju komunikaciju sa javnošću, niti je obaveštavaju o planovima upravlјanja i korišćenja.
Zbog svih ovih sistemskih i mentalitetnih nedostataka i problema, zaštićena područja trpe ozbilјne štetne uticaje, kao što su povećanje obima seče šume i bespravna seča, gradnja saobraćajnica, mini hidroelektrana i objekata za turizam, otvaranje kamenoloma i rudnika, palјenje žetvenih ostataka i brojne druge.
Foto/ilustracije: pixabay.com