19. jun 2021 – Ovih dana stižu nam računi za maj za „najjeftiniju struju u Evropi“, kako to često vole da kažu najviši državni zvaničnici, ali samo ako zažmurimo na preostalih 16 stavki u računu Elektroprivrede Srbije koje svakog meseca plaćamo.
Portal Biznis.rs je istraživao na šta sve ide naš novac kroz račun za struju. Tim povodom predsednik Udruženja za zaštitu potrošača „Prosperitet“, inženjer Radomir Ćirilović detaljno je analizirao jedan aprilski račun potrošača, što je pokazalo da više od polovine računa za struju nema veze sa utrošenim kilovat satima (kWh).
Na računima se nalaze naknada za medijski servis, podsticaji za povlašćene proizvođače, akcize od 7,5 odsto, unapređenje energetske efikasnosti, porez na dodatu vrednost od 20 odsto i naknada za obnovljive izvore energije.
Ima šta da se plati i kada je potrošnja nula
„Obračunska snaga i trošak garantovanog snabdevača su stavke koje plaćamo i kada ne potrošimo ni jedan kilovat“, kaže Ćirilović, i dodaje da je prva stavka već plaćena kod priključka, kroz „elektroenergetsku saglasnost“ koja danas košta više od 1.000 evra.
Svakog meseca dajemo izvesnu sumu novca na ime troškova snabdevača koji ne zavise od potrošnje električne energije.
Potrošač iz našeg primera je u zelenoj zoni potrošio 152 kWh po ceni od 6,4 dinara i 42 kWh po 1,6 dinara, tako da je za struju zadužen tačno 1.041,30 dinara.
Njegova prosečna potrošnja izađe 7,96 dinara po kilovatu. Međutim, kada se tu dodaju zaduženja jedan i dva, a to su obračunska snaga i trošak garantovanog snabdevača, iznos je već skočio na 1.543,81 dinar.
Ćirilović kaže da ljudi ni ne znaju kome ide novac iz stavke šest računa za električnu energiju – naknada za unapređenje energetske efikasnosti.
„Znate li kome ta naknada ide? Potrošači koji protestuju nisu ni svesni da kroz račun plaćaju naknadu onima što u cevi zarobljavaju reke i potoke“, objasnio je naš sagovornik.
Prema njegovim rečima, godinama se nije znalo zašto plaćamo naknadu za unapređenje energetske efikasnosti, da bi se tek nedavno nešto konkretno preduzelo na tom osnovu kroz subvencije za zamenu stolarije i kotlova.
Sledeća na redu je akciza na struju od 7,5 odsto koja je uvedena 2015. godine,koja u našem primeru dodaje još 115 dinara na račun.
Međutim, sporno je što se ona ne obračunava samo na potrošene kilovat sate električne energije, upozorio je Ćirilović, već na sve stavke iz računa, od prve do sedme (obračunska snaga, trošak garantovanog snabdevača, energija, popust od pet odsto, naknada za povlašćene proizvođače i energetsku efikasnost).
„U Srbiji postoji Zakon o akcizama, gde piše da je akciza poseban porez koji se obračunava na jedinicu mere, litar benzina, kilogram kafe, paklu cigareta… Šta je jedinica mere za električnu energiju? To je kilovat sat. Umesto na 194 potrošena kilovata, akcizu računaju na sve, i na troškove koji ne zavise od potrošnje“, objasnio je Ćirilović.
Kako je rekao, akciza nije uračunata samo na taksu za javni medijski servis od 300 dinara (stavka 14).
A tu je i porez na dodatu vrednost (PDV) od 20 odsto, koji se računa na sve, pa čak i akcizu što je zapravo porez na porez.
Kilovati čine manje od pola računa za struju
Potrošač iz našeg primera je potrošio 194 kilovat sata po prosečnoj ceni od 7,96 dinara što vredi 1.041,30 dinara. Kako onda za april treba da plati 2.409 dinara?
Kako je pokazala analiza računa za struju, od ukupnog zaduženja 43 odsto čini potrošnja i distribucija energije, a ostali troškovi čak 57 odsto.
Ćirilović je naveo da zbog toga prosečna cena kilovata ne može biti 7,96 već 12,41 dinar. Kada to imamo u vidu, postavlja se pitanje da li je stvarno struja u Srbiji najjeftinija u Evropi, čime se pravdaju učestala poskupljenja.
„Računi Elektrodistribucije su namenjeni nepismenima, da što manje ljudi razume strukturu računa. Ako ima 17 stavki, ne znači da je račun transparentan. Naprotiv, on je obmanjujućeg karaktera, čak ni običan, prosečno obrazovan čovek, ne može da vidi kakva je stvarno situacija“, poručio je on.
Pošto je sve legalizovano normativnim aktima poput Zakona o energetici i tarifnog sistema, dodao je Ćirilović, građani nemaju mnogo opcija da se žale.
„Nažalost u Srbiji ne postoji kolektivna tužba, da u ime potrošača možemo tužiti pružaoca usluga od opšteg ekonomskog interesa poput toplana, komunalnih preduzeća i drugo. EPS je najveći monopolista, a ovim računima se sukcesivno zavlači ruka u džep potrošača. Da ima kolektivne tužbe, to bi se moglo drugačije rešiti, išli bismo do Strazbura“, smatra Ćirilović.
Ilustracija: pixabay.com