SMEDEREVO, 18. jul 2021 – Od autobuske i železničke stanice, ili puteva koji svi vode u centar, na Trg, preko Ulice Kralja Petra, stigosmo do pristaništa i Dunava. Jedna od tri ili četiri odrednice koje se spominju uz Smederevo je i ta. Reka Dunav.
Pristanište stoji tu takvo kakvo je već više od vek i po. Pamti, naravno, i bolje dane, pristajale su tu lađe sa krunisanim glavama. Odavno nema takvih da rekom baš ovde dođu, umesto toga pristanište je domaćin šlepovima koji dovoze i odvoze što je Železari i, nešto manje, ostaloj industriji smederevskoj potrebno. Ono, nešto niže, ili logikom reke gledano – uzvodno, nalazi se i pristan za putničke brodove. Veliki plan koji nikako da zaživi. Turisti koji u Smederevo dolaze brodovljem tek su malo ćešći od onih koji ovde stižu na kamilama ili slonovima. Ko je tome kriv, teško je reći. Kažu da nije Smederevo, a nije navodno ni država kao takva, kanda je u pitanju još jedna urota međunarodne zajednice koja izvoljeva sa uslovima gde će i kako njihovi državljani nogom da kroče kada siđu s lađa. Kako bilo, Smederevci uglavnom još uvek mogu samo s obale da mašu velikim putničkim brodovima dok prolaze mimo grada, kruzerima, odskora je to u našem jeziku odomaćena reč, zovu se tako, kažu, te velike, bele lađe.
Kada je rečeno da pristanište i Dunav smederevski pamte i bolje dane, ne mora da se ide tako daleko u prošlost, kada su Obrenovići uredno dolazili da provedu bezbrižne dane u nedalekom letnjikovcu (o kome će isto u ovom serijalu morati da bude reči). U prvim decenijama druge polovine prošlog veka pristajala je tu čuvena „raketa“, hidrogliser, na svom putu od Beograda do Kladova, koji je trajao tri i po sata. I ranije su iz Beograda ovde stizale lađe, bio je to urednog, dnevni rasporedom regulisanog saobraćaja pre onog rata, da ne spominjemo brodove koji su decenijama vozili do Kovina, dok još nije bilo mosta.
Mnogi su skloni da tvrde da se s dolaskom industrijalizacije, pre svega pomenute Železare, mnogo toga promenilo, pa se Smederevo na neki način i odrodilo od Dunava. Pouzdano da Železara, ova sadašnja, nije posađena tu slučajno. Mit „o Brozu i gvožđu i grožđu“ naravno da ne odgovara istini. Bila je tu železara mnogo ranije, takođe na Dunavu, podigli je Vajfert i ostala akcionarska družina, ali to nije učinilo da grad počne da beži od reke. Naprotiv. Onih koji se sećaju tribina na Veslačkom klubu je sve manje, a te tribine su podigli baš osnivači železare, sa željom da se oduže gradu, ljudima i reci. Tribine su posle stropoštale u Dunav, ali to nije bitno za ovu priču. Nešto mlađi a opet stari Smederevci sa setom se spominju dana kada je ovdašnji uobičajeni vid inicijacije, prelaska iz detinjeg u svet odraslih, bilo preplivavanje Dunava. Baš kao što se s žalnim osmesima prisećaju i kupanja na špicu ade.
Dalo bi se potrošiti prostora na ovoj stranici, i strpljenja čitalaca, mogućim razlozima bežanja Smedereva od reke. Jedna od lokalšovinističkih teorija glasi da su podizanjem Železare ovde stigli ljudi iz krajeva gde se plaše (velike) vode. Ljudi dolaze i odlaze, Železara ostaje. Jeste da se, nedugo po smrti takođe prethodno pomenutog Broza, ispostavilo da nismo znali šta bismo s njom, pa smo je dali Amerikancima, pa pošto potom, kada su oni otišli, opet nismo znali šta s njom, nakratko i Slovacima, a sada, eto, i Kinezima. Sledeći su verovatno Marsovci, samo mi, izgleda, ne znamo kako se od gvožđa prva pare, duhovito primećuje jedan od železaraca.
U svakom slučaju, Dunav je, baš kao i Železara, tu da ostane. Ni Đurađ nije grad izgradio bez razloga na obali moćne reke. Uostalom, Smederevo je i pre i posle njega, baš zbog Dunava, bilo pogranična varoš i uživalo sve beneficije i trpelo sve strahote koje to sobom nosi. Tu dolazimo do činjenice da je ovde oduvek bila obala i nekakva granica, čak i u vremenu pre Dunava, kada je tu bilo Panonsko more. O tome svedoče fosilni ostaci u Paleontološkoj zbirci Muzeja u Smederevu (ustanove kojoj će takođe, kao nečemu što se ne sme zaobići kada ste u ovom gradu, biti posvećen jedan od nastavaka serijala). Smederevo je, naime, bukvalno bilo na rivijeri Panonskog mora. Da se nije zbilo šta se zbilo pre oko pet miliona godina, Smederevo bi sad moglo da bude Sen Trope. Ili bar Budva. Umesto toga ima Dunav kao utešnu nagradu, što ipak mnogi drugi gradovi nemaju.
Možda nije nikada postalo mesto na rivijeri, ali bile su tu ne tako davno plaže, i s ove strane i s one, prekoputa na Adi, kojih sada, nažalost nema. Ali uvek ostaje ta mogućnost. Neće se zauvek kanalizacija od Apatina preko Novog Sada i Beograda, pa i smederevska, izlivati u reku. Mnogo se priča o tim fabrikama za preradu otpadnih voda, valjda će i iz priča proizaći neko delo. I onda eto opet mesta za plaže.
U međuvremenu, umesto kao atrakcija u turističkom smislu, za gostujući a i za domaći, uz reku naseljeni živalj, Dunav se kod nas najčešće navodi pod onim – koridor 7. Daleko od toga da je nebitno, ovo je, uz onaj na Rajni i Majni, najvažniji vodeni put u Evropi, ama, ljudi… Može li nešto i za običan narod. Neka šlepova i kruzera…
A ako ste u Smederevo došli zbog Dunava i pecanja na njemu – može i to. Ribe nema kao nekada ali vredi pokušati. Dnevna dozvola za sportski ribolov košta hiljadu, a višednevna dve hiljade dinara. Ako i ništa ne ulovite, možda naletite na kemzu. Mada se spominje širom Srbije, sve do Aleksinca, gde je i dan-danji u upotrebi izraz „Odneja te kendza“, prvi i pravi kemza je smederevsko čedo. Čudovište ovdašnje, koje davi ljude i životinje u Dunavu, mnogo je autentičnije, recimo, od onog iz Loh Nesa, koje najviše liči na kakav karakter iz filma o dobu jure. Za kemzu niko ne može pouzdano da kaže kako izgleda, pa je misterija još veća. Škoti su od Nesi napravili legendu i, još bitnije – navlaku za turiste, a naš Kemza (namerno veliko K) doživi tek da bude, kao u ovom tekstu, maltene fusnota. A moglo je i drugačije. I s Kemzom i sa svim ostalim.
Savremeni smederevski alasi, po sopstvenom priznanju, imaju veći strah da će u mreži naći davljenika ili leš kakvog drugog zlosrećnika nego Kemzu. Razlog je praktičan; takav nemio događaj znači da će izgubiti ceo dan s policijom i sudijama. A vi, ako ste u Smederevo došli na dan ili dva, ne gubite vreme, nego prošetajte pored Dunava, ima tu svačega još za videti, na samoj reci i pored nje, o čemu ćemo i u narednim nastavcima serijala.
Do Smedereva se može stići na više načina. Drumom iz pravca jugoistoka auto-putem E-75, isto i severozapada, iz pravca Beograda, a tu vam je na raspolaganju i stari put od Beograda preko Grocke. Smederevo ima trostruku vezu s auto-putem; preko izlaza kod Vodnja, Ralje i Kolara. Sa severa, drumom dolazi se preko mosta na Dunavu, poslednjeg prelaza preko ove reke, kada se prođe Beograd, sve do Đerdapa. Autobusom iz tog pravca na raspolaganju vam je mnoštvo polazaka, čiji raspored možete da vidite ovde.
Pravac prema Požarevcu, iz koga jedino možete vozom doći u Smederevo, istovremeno je i veza sa gradovima na Dunavu nizvodno od ušća Velike Morave (Veliko Gradište, Golubac) i sa područjem Đerdapa.
Smederevo se nalazi i na međunarodnoj Dunavskoj biciklističkoj ruti Euro Velo 6, na trasi koja vodi od Atlantika sve do Crnog mora. Na internet stranici The Danube Regional Development Project mogu se pronaći detaljne informacije o Dunavskoj biciklističkoj ruti, a u sekciji 5 opis dela rute,
Na kraju, za one sklone avanturi, tu je i koridor 7 – Dunav, na kome, nažalost, još nema komercijalnog putničkog prevoza do Smedereva, ali tu su uvek alternativni način. Pored Smedereva Dunav protiče u dužini od 25 kilometara, od Orešca na 1.124 do ušća Morave na 1.103 kilometru Dunava. Ova reka pored Smedereva teče pravcem zapad-istok, od Orešca do Kuliča,sa širinom korita od 800 do 1.300 metara. Kod Smederevske tvrđave je rečnim ostrvima razdvojen u tri kraka od kojih je desni najširi i najdublji.
Foto: Ulica sećanja FB, Muzej u Smederevu, podunavlje.info©
Projekat „Putokazi – do Smedereva i u Smederevu“ sufinansiran je iz budžeta Grada Smedereva, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.