SMEDEREVO, 19. septembar 2021 – Do sada smo u serijalu „Putokazi – do Smedereva i u Smederevu“ oblilazili neka znana i neka manje znana mesta, a ovo gde idemo danas spada u ljudima van ovog grada verovatno najpoznatije, uz Tvrđavu, naravno. Letnjikovac Obrenovića, ili Vila „Zlatni breg“, jedna je od glavnih stavki kada se nekom Smederevo turistički ponudi. A nije oduvek tako, jer doskora, do pre nekih 5-6 godina, malo je Smederevaca, a kamoli turista, u nju kročilo.
Kada je knjaz Miloš od Turčina pazario vinograd u Smederevu nije mogao da sanja da će njegovi potomci tu napraviti kraljevsku rezidenciju, kamoli da će ona postati mesto za odmor socijalističkih drugova i postsocijalističke gospode.
Posle više od jednog i po veka Vila Obrenovića u Smederevu 2015. je postala dostupna običnom narodu. Dok je bila knjaževska i kraljevska letnja rezidencija u nju su zalazili samo odabrani, a tako se nastavilo i kad je, barem je tako bilo rečeno, narod došao na vlast – posle II svetskog rata. I to je trajalo sve do pre neku godinicu, jer je Vila imala status „reprezentativne zgrade koja se koristi za reprezentativne potrebe državnih organa, funkcionera i lica koja predstavljaju Republiku Srbiju“. Nikakve posete nisu bile moguće bez dozvole Uprave za zajedničke poslove Vlade Srbije. E, al’ tada su se 2015. grad Smederevo i narečena Uprava dogovorili da se u Vilu „pušte graždani“. Mada ne baš koliko hoće i kad se kome prohte. Naime, Vila će je otvorena za grupne posete tri puta u nedelji, za grupe, najviše 20 do 25 posetilaca da broje, ne manje od 15, a i to – od marta do oktobra. Valjda da, u ove druge mesece, ne ulaze u Vilu kaljavi… Šala na stranu, zato sada i ovaj tekstić, jer se sezona obilaska Vile uskoro završava. No, i sve to je napredak jer su imanje i zgradu Smederevci decenijama zvali i „Zabranjenim gradom“.
A sve je počelo tako skromno… Turci su uveliko napuštali Srbiju rasprodajući imanja kada je knjaz Miloše došao te 1827. u Smederevo da kupi vinograd. Da je Miloš bio, današnjim rečnikom rečeno, „kontroverzni biznismen“ znali su i Turci, pa mu je izvesni Muhamed, nožar, isprva rekao da „nema on toliko para koliko imanje vredi“. Očigledno je potcenio Miloša jer je ovaj ’ladno izvadio tih četiri i po hiljade groša, koliko je Turčin tražio za 40 dunuma vinograda. Knjaz se tako uskoro dao u posao vinodelstva, za šta je, naravno, imao pomoć države.
„Nad podrumom načinite jednu sobu, kujnu i jedan ćiler, sve ovo čatmar da bude“, glasila je naredba, što je, podrazumeva se, i učinjeno. Država je pomogla i „subvencijama“; ostalo je zapisano da je iz Narodne blagajne u oktobru 1831. za podrum u smederevskom vinogradu potrošeno 2837,33 groša.
Miloš Obrenović je imanje kupio zbog vinograda i do kraja života je uvek tražio smederevskog vino da mu se servira. „Stari gospodar“ je imao običaj da traži da mu se ovo vino šalje i dok je bio u izgnanstvu. Kolika je bila njegova „potrošnja“ može da kaže i to što mu je jednom odgovoreno da „drugoga i starijeg od lanjskog nema“.
Od čatmare do letnjikovca prošlo je tridesetak godina, a na imanju ga je izgradio knez Mihailo. Ipak, tek je kralj Aleksandar angažovao dvorskog arhitektu Jovana Ilkića da preobrazi objekat u reprezentativnu vilu u „švajcarskom stilu“, koja će nakon njegovog venčanja sa Dragom Mašin, imati funkciju letnjeg dvora. I tako je bilo sve do 1903. dok su i Obrenovići trajali na vlasti.
Uzgred budi rečeno, u smederevskom letnjikovcu se tada igrao tenis, čak i kriket. Knez Mihailo je bio zaljubljenik u bilijar i šah, ali i jahanje i lov. Kralj Aleksandar je voleo i da pliva na Dunavu pa bi državne poslove kad je bio u Smederevu do podneva pozavršao kako bi mogao da se posveti ovim zanimacijama.
Do postradanja u Majskom prevratu, kralj Aleksandar i kraljica Draga su svako leto provodili u Smederevu. Prvi boravak im je praktično bio medeni mesec, krajem jula 1900. Već sledećeg leta došli su sa čitavom svitom, „svim ministrima i njihovim gospođama, osim g. Ministra unutrašnjih poslova“, kako je pisalo u izveštaju „Malih novina“. Tu su se proslavljali i kraljev i kraljičin rođendan, u avgustu, odnosno septembru, naravno i godišnjica braka u julu, a na ručkovima tim povodom bivalo bi i po 80 zvanica. O tim danima kralj i kraljica bi podelili niz ukaza o odlikovanjima zaslužnim službenicima i građanima, a i vojska bi došla na svoje jer bi u garnizonu bio „poboljšan ručak“.
Iz smederevskog letnjikovca objavljena je i srećna vest o bremenitosti kraljice Drage, koju je ovde utvrdio francuski lekar Male. Ostalo je zabeleženo da je za taj pregled i informaciju koja je usledila nagrađen sa 6 hiljada franaka. Odmah su od smederevskog pristaništa do kraljevog vinograda prostrti debeli slojevi slame „kako se buduća porodilja ne bi truckala u vožnji“.
U letnjikovcu je portrete kralja i Aleksandra i kraljice Drage jednog leta slikao Vlaho Bukovac, slikar dubrovački. Kraljičina sestra Ana Lunjevica zapisala je da „kraljica nije mogla otkloniti veo melanholije sa svog lica zbog nesipunjenih snova o materinstvu“. Kako bilo, portreti su uredno plaćeni, a Vlaho Bukovac je nagrađen i ordenom Svetog Save trećeg reda.
Branislav Nušić je jednog leta bio zadužen da organizuje za kraljevski par izvođenje „Ivkove slave“ u dvorištu Vile. Bili su tu i drugi gosti iz sveta umetnosti, Stevan Sremac, Milovan Glišić, Petar Ubavkić, Janko Veselinović, Sima Matavulj, Paja Jovanović… Zajedno s glumcima, ta šarena družina je potom ostala na gozbi. U jednom momentu Nušić je, tvrde, rekao: „Zamisli da se sad otvore ova ista vrata, pa da se odnekud pojavi pokojni kralj Milan – sigurno bi rekao: ’Saša (ovde ide i jedna sočna psovka), zar ti ja zato dadoh presto, da skupljaš ovu magupariju oko sebe“.
Mala digresija, tek da se zna. Mada su Obrenovići tu napravili letnjikovac, Smederevo je vazda važilo za grad naklonjeniji Karađorđevićima. Uostalom, ovde se desio i valjda najbizarniji pokušaj atentata, poznat i kao „Smederevski nameštaj“, kada se oktobra 1871. knez Milan umalo udavio u poljskom klozetu. Predanje kaže da su atentatori daske na podu nužnika premazali rastvorom azotne kiseline, a grede prestrugali. Milan se spasao pucanjem iz pištolja, dozvavši dežurnog ađutanta da ga izvadi iz g…
Posle majskog prevrata, ubistva Aleksandrovog i Draginog, koje po svemu sudeći nije preterano rastužilo Smederevce, kraljica Natalija je poklonila imanje sa vilom porodici Orešković, koja je godinama bila u službi dinastije. Oreškovići su ga držali do kraja II svetskog rata, kada postaje „državna svojina“, prvo odmaralište Narodne milicije, potom i objekat reprezentacije FNR Jugoslavije pod imenom „Zlatni breg“. Tu je u više navrata boravio i sam Josip Broz.
Malo je znano da se i nad Vilom Obrenovića sredinom prošlog veka nadvila senka, umalo da bude srušena. Od 1957. do 1961. godine vila doživljava svoju poslednju veliku transformaciju, uoči Samita nesvrstanih u Beogradu. Tada je čak bilo govora da se objekat „zbog dotrajalosti i klizišta“ sruši i izgradi „novi i lepši“.
– Usprotivili su se članovi Saveta za kulturu, u kome su bili i Peđa Milosavljević i Miodrag B. Protić, umesto rušenja usledilo je renoviranje i zdanju je vraćen prvobitni izgled – objašnjava mr Snežana Cvetković, kustos Muzeja u Smederevu i autorka knjige „Vila dinastije Obrenović“, kako su slikari spasili vilu od „drugova“.
Milosavljević i Protić su se zajedno sa arhitektom Bogdanom Bogdanovićem prihvatili posla obnove. On spolja a njih dvojica iznutra. Trebalo je nabaviti po mogućstvu autentične delove nameštaja i slika, jer je vila poharana u više navrata. Za vreme Prvog rata tu je bila bolnica za nemačke oficire, a kada su otišli 1918. ostale su, tako je zapisano, „samo prazne sobe i lipe zasađene u doba kneza Miloša“. Ni naredni „oslobodioci“ vile, posle II svetskog rata, nisu bili od raskida, i njima se štošta tu dopalo, za poneti. Kako bilo, njih dvojica su kupovali po aukcijama širom Evrope, i to je nameštaj koji se u vili i danas može videti. „Drugovi“ su bili široke ruke između ostalog jer je ovo bilo mesto u kome je tokom pomenutog Samita trebalo da boravi indonežanski predsednik Sukarno, jedan od prvaka nesvrstanih i veliki Titov drugar.
I sam Broz je u više navrata bio u Vili i tu organizovao prijeme i ručkove za visoke uzvanice, pa nije čudo da su svi, ili gotovo svi, koji su posle njega došli na vrh ili bili pri vrhu države činili isto. „Zlatni breg“ ugostio je razne; od Staneta Dolanca, Draže Markovića, preko Mirka Marjanovića, Vlajka Stojiljkovića, Jovice Stanišića, do Mirka Cvetkovića. Ko je u međuvremenu bio, sem brojnih filmadžija što su vilu kao zgodan dekor koristile – ne zna se. Ili se barem ne priča. Kao u onoj Balaševićevoj „…’ćerka, u pardon, ipak je švalerka“, komšije su se tokom decenija diskreciji naučile, o osoblju da ne govorimo. Jedna od vrlina Vile je što je ogromno imanje udaljeno od puta i pogleda, a nije bilo ni posetilaca da naruše mir i denunciraju identitet povremenih rezidenata. Od nedavnih gostiju, ovde je organizovan prijem za kineskog predsednika Si Đinpinga, pre njega ugošćeni su na istom mestu i Jadranka Kosor i Borut Pahor.
„Zlatni breg“ su pohodila brojna značajna imena mimo sveta politike. Ostala je priča da je Emir Kusturica, da skloni od beogradske vreve, doveo tu svog velikog prijatelja odskora počivšeg Dijega Armanda Maradonu, koji je ovde prespavao jednu noć. U kraljevskom krevetu. I bukvalno.
Elem, ako Vilu ne vidite na televiziji, u izveštajima o posetama državnika, videće je na filmu ili nekoj seriji jer je ovo mesto postalo slikanije no ikada u svojoj istoriji, pošto se ispostavilo kao idealan ambijent i dekor za tu namenu. A ako hoćete da je obiđete, ona je na 4 kilometara od centra grada, u naselju Plavinac, na starom putu Smederevo-Beograd. Obilaženje je utorkom, petkom i subotom u 9, 10 i 30, 12, 13 i 30 i u 15 časova , isključivo organizovano i uz prethodnu najavu, a prijave za obilazak su preko Turističko-informativnog centra Smedereva.
Foto: Regionalni zavod za zaštitu spomenika kulture Smederevo i podunavlje.info©
Do Smedereva se može stići na više načina. Drumom iz pravca jugoistoka auto-putem E-75, isto i severozapada, iz pravca Beograda, a tu vam je na raspolaganju i stari put od Beograda preko Grocke. Smederevo ima trostruku vezu s auto-putem; preko izlaza kod Vodnja, Ralje i Kolara. Sa severa, drumom dolazi se preko mosta na Dunavu, poslednjeg prelaza preko ove reke, kada se prođe Beograd, sve do Đerdapa. Autobusom iz tog pravca na raspolaganju vam je mnoštvo polazaka, čiji raspored možete da vidite ovde.
Pravac prema Požarevcu, iz koga jedino možete vozom doći u Smederevo, istovremeno je i veza sa gradovima na Dunavu nizvodno od ušća Velike Morave (Veliko Gradište, Golubac) i sa područjem Đerdapa.
Smederevo se nalazi i na međunarodnoj Dunavskoj biciklističkoj ruti Euro Velo 6, na trasi koja vodi od Atlantika sve do Crnog mora. Na internet stranici The Danube Regional Development Project mogu se pronaći detaljne informacije o Dunavskoj biciklističkoj ruti, a u sekciji 5 opis dela rute,
Na kraju, za one sklone avanturi, tu je i koridor 7 – Dunav, na kome, nažalost, još nema komercijalnog putničkog prevoza do Smedereva, ali tu su uvek alternativni način. Pored Smedereva Dunav protiče u dužini od 25 kilometara, od Orešca na 1.124 do ušća Morave na 1.103 kilometru Dunava. Ova reka pored Smedereva teče pravcem zapad-istok, od Orešca do Kuliča,sa širinom korita od 800 do 1.300 metara. Kod Smederevske tvrđave je rečnim ostrvima razdvojen u tri kraka od kojih je desni najširi i najdublji.
Projekat „Putokazi – do Smedereva i u Smederevu“ sufinansiran je iz budžeta Grada Smedereva, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.