SMEDEREVO, 24 jul 2022 – „Mi, Đurađ, po milosti Božjoj despot Kralјevstva Raške i gospodin Albanije trajni, sadržajem ove isprave dajemo na znanje svima onima kojih se to tiče“ počinje dokument, povelja cehu krojačkom u Nađbanji, jednom od više mesta koje je preko Dunava, u Ugarskoj, posedovao despot. Bio je Đurađ, što bi se reklo današnjim rečnikom, svetski čovek. Među ostalim, bio je i počasni građanin Venecije, nakon što je skloplјen ugovor o svakovrsnoj saradnji Srbije i Mletačke republike, potpisan 14. avgusta 1435. godine: „…in curia sine palatio residentie apud Semedram in sala magna audientie “ (…u velikoj sali za prijeme u rezidencijalnoj palati Smedereva).
Ipak, za razliku od nekih drugih srednjevekovnih srpskih vladara, o Đurđu nije stvoren kult, crkvenih pesama njemu posvećenih nema, pa čak ni biografije. U staroj srpskoj književnosti sačuvana su samo dva spisa o tome kako je Đurađ 1453. godine preneo mošti apostola Luke u Smederevo.
Zato je mnogo više spisa i dokumenta iz drugih izvora, jer su bila takva vremena da su se Srbima bavili svi, od Ugara i Turaka do pape Kalista trećeg. Srbija je bila poslednja brana od Turaka, granica hrišćanstva, ali pravoslavnog. Naime, tokom 15. veka učestali su pokušaji stvaranja grčkokatoličkih centara u srpskim srednjovekovnim zemljama. Tako je i Đurađ, pred kraj života imao susret sa franjevačkim kaluđerom Jovanom Kapistranom, koji je imao zadatak da ga prevede u katolicizam. Kapistran, kasnije inkvizitor, pa još i kanonizovan u sveca, imao je zadatak da organizuje krstaše za odbranu od vojske sultana Mehmeda II, ali i da istovremeno širi papski uticaj. Već ostarelog Đurđa nagovarao je da ostavi veru predaka, na šta mu je ovaj odgovorio: „Narod moj veruje da sam mudar, mada sreće nemam. A ti sad tražiš od mene da učinim nešto po čemu bi moj narod pomisliti mogao, da sam u starosti pameću pomeo“. Đurađ je ostao odan veri kojoj se obavezao između ostalog potpisujući Esfigmensku povelju sa „milošću Božjom gospodar Srba“.
Ceo svoj dugi vek, a poživeo je skoro pa osamdeset godina, Đurađ je proveo u ratnim okršajima, tako je i, godinu pred smrt, izgubio tri prsta na desnoj ruci braneći se mačem od konjanika zapovednika Beograda, ugarskog velmože Mihaila Silađija. Taj „trpenija venac“ primio je „v približenih žitija koncu“ (kad se bližio kraj života). Rana mu, po svemu sudeći, nikako nije zarastala, vrlo moguće da je ona bila i uzrokom njegove smrti.
Đurađ je umro u egzilu, gde tačno – predmet je spora, u svakom slučaju daleko od Smedereva. Bio je, kako već bi rečeno na početku ovog serijala, jedna od najtragičnijih ličnosti srpske istorije. Prvi sin, Todor, umro mu je mlad, sa tek 14-15 godina, ćerke je zarad politike udao, Maru za sultana Murata II, Katarinu za Ulrihu II Celjskog, sinovi Grgur i Stefan bili su taoci u Stambolu, gde su i oslepljeni kada je presretnutu jedno pismo Grgurovo Đurđu.
Život despota Đurđa se završio na Badnji dan 1456, najverovatnije u Srebrenici pod Rudnikom. Nad despotovim mrtvim telom, nepoznati smederevski besednik držao je posmrtni govor, koji je jedan od najlepših i najpotresnijih tekstova u srpskoj književnosti. Iako istorija tvrdi da je sahranjen je u svojoj zadužbini, danas nepostojećoj crkvi u selu Kriva Reka, ispod Rudnika, postoje i druga mišljenja. Tako arheolog Dimitrije Madas već četrdesetak godina tvrdi da je grob despota Đurđa u crkvici u zaseoku Ikonići, u Slavkovici kraj Ljiga. Tu je sredinom 15. veka, uz zapadnu fasadu crkve, dozidana priprata u kojoj su, u ukopanim kamenim sarkofazima, sahranjene tri ugledne ličnosti, verovatno ktitori. Sudeći po izgledu, bili su napravljeni da bi bili izloženi, a onda su, iz nekog nepoznatog razloga, skriveni zakopavanjem u zemlju. Skelete su ispitivali vojni i sudski forenzičari i utvrdili su da su pripadali jednom starijem i jednom mlađem muškarcu i starijoj ženskoj osobi. Među njenim ostacima pronađena je izuzetna kameja od oniksa, pravo remek delo minijaturne umetnosti, sa likom Svetog Nikole. U nekoliko navrata je pokušana identifikacija ktitora DNK analizom kostiju, ali bez uspeha.
Sudeći po liku na njegovom novcu, kao i slikama na darodavnim povelјama, u Žiči 1429. godine i Esfigmenu, Đurađ je bio visok i lep čovek. Putopisac, njegov savremenik Eneja Silvije Pikolomini, opisao ga je kao snažnog čoveka, gospodskoga lica, guste, kratke i okrugle brade, velikih brkova i duge kose, „što mu padaše po ramenima“. Takav će, nadamo se, biti i ovekovečen i na spomeniku, koji uskoro treba da bude postavljen u Smederevu.
Foto/ilustracije: podunavlje.info, Grad Smederevo, Muzej u Smederevu
Projekat je sufinansiran iz budžeta Grada Smedereva, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.