Kako je Marija iz „Otpisanih“ iz Smedereva krenula u osvajanje sveta

SMEDEREVO, 21. avgust 2022 – Smederevo je ovih dana domaćin Dunav film festu, koji je otvorio glumac Slobodan Boda Ninković. I on će, nešto kasnije, imati svoju „epizodu“ u serijalu „Znameniti Smederevci“, a danas ćemo se prisetiti jedne od retkih naših glumica koja je zaslužila, i dobila, spomenik. Zlata Petković je veći deo mladosti provela u Smederevu, tu je završila osnovnu školu, pošla u gimnaziju, odavde je krenula u osvajanje sveta lepote, muzike i glume, Uostalom, kako se u jednom intervjuu poverila, ovde je, još kao devojčurak, zbog opklade, preplivala Dunav, na šta je bila vrlo ponosna. Treba li bolji dokaz da je bila Smederevka?

Spomenik pomenuti podignut joj je u Svrljigu, njenom rodnom mestu, baš u avgustu, pre tri godine. Svrljižani su joj se, eto tako, odužili, mada je Zlata, takođe u jednom od razgovora za novine, ispričala da se tu rodila tek pukom slučajnošću. Naime, njen otac je bio ekonomista, a tih godina, prve posleratne dekade, takav kadar je bio „raspoređivan prema potrebama društva i zajednice“. Uostalom tako će kasnije stići i do Smedereva.

– Otac Nišlija i majka Beograđanka upoznali su se u Boru. Pred porođaj majka je otišla kod svekra i svekrve u Svrljig, a pošto je sneg napadao do krovova, nije mogla da se vrati i ja sam se rodila kod bake Nadice – objasnila je u tom intervjuu Zlata.

U Smederevu je, kako bi napisano, završila osnovnu školu, pošla u gimnaziju, nije je tu i okončala, maturiraće u Zagrebu, opet pukom slučajnošću. Ali, ono što je važno za našu priču, njen uspon među zvezde kreće odavde, iz Smedereva, za šta je, makar posredno, zaslužan opet jedan Smederevac – Ljuban Ljuba Ninković, stariji i godinama poznatiji brat na početku narečenog Bode. S njim je, Ljubanom, Zlata otišla u Beograd, na audiciju, na kojoj su u duetu pevali „Moj svet“, pesmu koju će kasnije proslaviti možda i ponajbolja, kako se tada govorilo – akustičarska grupa s ovih prostora – „S vremena na vreme“. Ona i njen tri godine mlađi brat Dejan, koji je osamdesetih godina prošlog veka bio popularan pop pevač, u Smederevu nastupao za kultnu grupu „Spooks“, muzikalnost su nasledili od roditelja, koji su se razveli dok su oni još bili tinejdžeri.

Elem, u žiriju koji je procenjivao mlade talente, a u redu su bili Ljuban i Zlata, bio je Vlada Katić, urednik „Čika“, prvog jugoslovenskog, sada bi se reklo tabloida, onda „magazina“. Katić je, uvidevši Zlatinu lepotu i fotogeničlnost, pozvao da učestvuje u izboru za „Mis Bambi“ – i tu se završava pređašnji njen život, i počinje novi, počinje karijera.

– Nisam to želela jer sam imala klasične pubertetske komplekse i smatrala da nisam dovoljno lepa. Onda su došli u Smederevo i ubedili moju majku da me nagovori da se slikam. I uspeli su – prisećala se kasnije kroz smeh u jednom od razgovora sa novinarima.

Srećom, bilo je još drugih koji su mislili da je lepa – izabrana je za Mis Bambi na „Čikovom“ konkursu 1969, a to ju je odvelo na izbor za Mis tinejdž u Zagreb, gde je odabrana za prvu pratilju. Uzgred, za mis je tada izabrana Anita Baturina, buduća žena Miše Kovača. Iz Zagreba ide za Tokio, na svetski izbor. Prijavili su da je godinu dana starija da bi uopšte mogla da se takmiči, a ona je osvojila titulu Mis fotogeničnosti. To joj je otvorilo neka druga vrata, u Japanu je provela pola godine i upoznala se sa svetom foto modela i manekenki, da bi se potom vratila u školu, u drugi razred gimnazije. Dve godine kasnije biće izabrana za Mis Srbije, potom i Jugoslavije i tako će steći pravo da nas predstavlja na izboru za Mis sveta u Londonu.

Po povratku iz Londona, pokušala je da upiše Akademiju, ali je odustala kada je shvatila da ne može da za par nedelja položi diferencijalni ispit za još dve godine gimnazije. Umesto toga, nastavila je da radi kao model, najviše u Zagrebu, otuda i ono da je tamo završila gimnaziju, i na televiziji, kao najavljivačica. Malo je znano da je Zlata Petković izgovorila prvo „Dobar dan“ na početku emitovanja tada eksperimentalnog Drugog programa Televizije Beograd. U međuvremenu, Milan Jelić ju je pozvao da glumi u filmu „Bubašinter“ i tu joj je sudbina veće pokazala u kom će pravcu njen život dalje teći.

Položila je potom prijemni na Akademiji i upisala se u klasi u kojoj su bili Bogdan Diklić, Radoš Bajić, Laza Ristovski, Ivan Klemenc, Snežana Savić, Ljiljana Stjepanović…

Ali, posle prve godine studija, Zlata je „zaigrala“ i ulogu mame jer je u julu 1973. sa devetnaest godina donela na svet prvog sina Gvozdena, a u tom braku, o kome je retko govorila, bila je deset godina.

– Gvozden i njegov otac ne vole da se eksponiraju, tako da ni ja ne pominjem ime svog prvog supruga. Bila je to studentska ljubav. Moji su bili protiv toga da se tako mlada vežem i udam, a ja sam, kao i svako u tim godinama, radila po svome. Bila sam zaljubljena i srećna. U tom trenutku želela sam dete i rodila sam ga – kazala je u jednom od poslednjih intervjua.

Uveliko trudna, pohađala je časove i vežbe na Akademiji, plašeći se da je ne izbace, u šestom mesecu trudnoće polagala je predmet akrobatika – i položila.

Odmah nakon diplomske predstave usledilo je ono o čemu sve mlade glumice sanjaju – dobila je glavnu žensku ulogu u seriji koja je zauvek obeležila njenu karijeru; Aleksandar Đorđević pozvao ju je da glumi Mariju Simeunović u filmu, potom i seriji „Otpisani“.

Bio je to početak, ređaće se narednih decenija uloge, biće ih više od trideset, što na televiziji, što u filmovima, još toliko u pozorištu, u Jugoslovenskom dramskom.

Da li zbog role u filmu „Partizanska eskadrila“ ili zato što je već bila poznato ime u svetu estrade, bila je izabrana i za jedn od poslednjih nastupa za Josipa Broza. Iste godine, 1979, sa Vojom Brajovićem izabrana je za glumački par godine.

Poslednje po čemu je publika pamti bile su uloge doktorke u seriji „Selo gori a baba se češlja“ i u predstavi „Život u tesnim cipelama“ Dušana Kovačevića u Zvezdara teatru.

Ipak, kako će kasti u jednom od pomenutih poslednjih intervjua, od svih najdraža joj je bila uloga majke a potom i bake, dva sina i dva unučeta. Više od četvrt veka bila je u braku sa poznatim kompozitorom i klavijaturistom, kasnije osnivačem orkestra „Balkanika“, Sanjom Ilićem.

Umrla je Beogradu, 3. decembra 2012, u 58. godini života, sedam dana pošto je doživela moždani udar. Sahranjena je tri dana kasnije na Novom groblju u Beogradu, a istog dana održana je komemoracija na Sceni „Bojan Stupica“ u njenom matičnom Jugoslovenskom dramskom pozorištu. U avgustu, šest i po godina kasnije, kako na početku bi rečeno, podignut joj je spomenik u Svrljigu, delo vajara Vuka Đuričkovića.

Foto/ilustracije: privatna arhiva, RTS, printscreen, Vikipedija

Projekat je sufinansiran iz budžeta Grada Smedereva, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.