SMEDEREVO 28. avgust 2022 – Nema Smederevca ili gosta Smedereva, pogotovo onih koji su stigli železnicom, pa i autobusom, ili tek samo posetili Tvrđavu, a da nisu videli makar taj jedan rad za večnost Selimira Seleta Jovanovića. Naravno, reč je o spomeniku žrtvama Petojunske tragedije, koju je ovaj vajar i sam preživeo.
Sele Jovanović bi, da je poživeo, ovih dana napunio 96 godina. Umro je 2010, a nije mnogo falilo da mu život bude okončan baš tog 5. juna 1941, kako je sam pričao.
„Eksploziju sam doživeo kao svetlost i mrak, neobjašnjiv prasak i viđenje krova zgrade, gde se nalazila kafana ’Korzo’ u centru Smedereva, kako leti kroz vazduh. Na neobjašnjiv način našao sam se u blizini crkve, možda me je prvi vazdušni talas eksplozije, koju kao takvu nisam ni osetio, poneo duž ulice. Postao sam priseban tek kada sam stigao do Zelene pijace“, prisećao se Jovanović.
Mnogo godina kasnije, napraviće spomenik na mestu stradanja nikada definitivno prebrojanih žrtava Petojunske tragedije. Napraviće ga onako kako ga je zamislio, da odslikava nezaborav, kako su Smederevci u međuvremenu taj dan krstili.
„Hteo sam da, bez mnogo reči, on bude humka – simbol masovne grobnice. Zbog toga sam oblikovao kao stepenastu piramidu sa obeliskom – simbolom rađanja i sarkofagom – simbolom umiranja, Na reljefu u bronzi dugom 12 metara prikazao sam spasavanje ranjenika posle eksplozije, oplakivanje i sahranjivanje mrtvih, a na krajnjoj četvrtoj ploči obnavljanje grada. Na prvoj ploči je moj lični doživljaj eksplozije, kada se ljudi nalaze u pokretima koji nisu prirodni“, objasnio je jednom simboliku spomenika kojim je ovekovečio tragediju juna 1941.
Selimir Sele Jovanović je rođen u Krnjevu 1926, ali je njegov život najvećma vezan za Smederevo. Krnjevci će mu se odužiti ustanovljavanjem Likovne kolonije s njegovim imenom, baš kao što Seletovo ime nosi i tamošnje Udruženje likovnih umetnika.
U Krnjevu je završio četvororazrednu osnovnu školu, da bi potom došao u Smederevo, da bude đak Gimnazije, tada osmorazredne, u kojoj će, verovatno to tada nije ni sanjao, biti profesor. Školovanje će mu isprekidati rat, sa 18 godina je bio mobilisan, kao i mnogi njegovi vršnjaci, u Narodno oslobodilačku vojsku. Sa Trećim bataljonom Dvanaeste udarne brigade, posle borbi po Bosni, učestvovaće u oslobađanju Sarajeva, tu je i ranjen i, što mu je bilo najžalije, kako je govorio, umesto da učestvuje u paradi oslobodilaca morao je da ostane u bolnici.
Po povratku u Smederevo, kada je demobilisan, kao i mnogi od njegovih saboraca – da nastavi školovanje, dočekalo ga je neprijatno iznenađenje, kako je to kasnije ispričao; morao je da dokazuje da je živ! Naime, u spisima se vodio kao poginuo. Nije to bila jedina poteškoća, u gimnaziji je morao da bude u razredu sa nekoliko godina mlađima, što će ga, još i više, pratiti i kada bude upisao Akademiju
Još u mladosti je pokazivao sklonost ka umetnosti, svirao je violinu, pevao u horovima, bio čak i solista, pomalo i slikao, u vojsci je bio zadužen za „kulturno-umetničko delovanje“. Ljubav prema muzici će ostati konstanta u njegovom životu, na šta ćemo se još vratiti.
Gimnazijska zgrada u Smederevu bila je razrušena, đaci raspoređeni po drugim školama, a u međuvremenu su učestvovali u njenoj obnovi. Seletu je, znajući njegove sklonosti, tadašnji direktor ove škole poverio da dekoriše enterijer, između ostalog i tada prigodnim parolama. Od toga do Akademije i vajarskog ateljea još je bio dalek put.
Po završetku gimnazijskog školovanja, već se bio oženio, morao je da potraži posao. Prvo zaposlenje bilo mu je u Železničkoj radionici, kasnije „Heroj Srbi“, još kasnije Želvozu. Krug ove fabrike mnogo kasnije krasiće njegove skulpture u metalu. Bio je administrativac, zbog svojih sposobnosti, vrlo brzo promovisan u sekretara fabrike. Potom je prešao u Povereništvo za državne nabavke, odatle se vratio u ŽIŠ, Železničko industrijsku školu, gde je opet bio sekretar, ali i izučio više zanata, koji će mu dobro doći kada bude pravio skulpture, pogotovo u metalu. Odatle je premešten u Opštinu, gde je postavljen za referenta narodne odbrane. Navodno ga je tadašnji predsednik Opštine jednom upitao dokle misli da, sa svim tim sposobnostima i znanjem koje je imao, bude administrativac, kada su svi njegovi ispisnici i saborci odavno otišli na fakultete. Bilo je prošlo već 10 godina od rata, 1955. je bila, kada ga je Sele poslušao i otišao na prijemni na Akademiju. I prošao, upisao se.
Na četvrtoj i petoj godini studija „pod svoje“ ga je uzeo profesor Sreten Stojanović, inače zadužen za postdiplomce, očigledno naslućujući njegov dar. Kao potvrda da je bio u pravu došla je i „Pariska nagrada“, namenjena najboljim studentima, a koja je podrazumevala jednomesečni boravak u Parizu i stručno usavršavanje.
Pošto je bio opštinski stipendista, po završetku studija javio se da oduži dug. Ponuđen mu je profesorski posao u Gimnaziji, što je on sa radošću prihvatio. Radiće ga narednih godina, do 1976, kada je prešao u status slobodnog umetnika, učeći generacije gimnazijalaca, upoznajući ih sa lepotama likovne ali i drugih umetnosti.
Ovaj što piše je bio jedan od njih, u sećanju su mu ostali časovi u Pionirskom parku. Sele je, naime, da koristi kao atelje od opštine dobio kapelu na nekadašnjem nemačkom vojničkom groblju. Kad su to lepo vreme, a i oduvek rigidan nastavni program dozvoljavali, tamo su gimnazijalci imali časove. Iz ateljea, koji su krasile završene skulpture, ali i one u radu, kao i brojni alati i aparati i pomagala, bila je to faza kada je Sele uglavnom radio u metalu, uvek je, bez razlike, dopirala muzika. Na gramofonu, da li „Toska“ ili Trubadur“, RIZ-ov neki uglavnom, vrtele su se ploče, a ateljeom i okolnim parkom širila se muzika. Klasična muzika, koju su, hteli ne hteli, morali da, dok traje čas, slušaju i gimnazijalci. I nekima se primilo, muzički ukus im je, makar donekle, bio usmeren. Zvuči, pogotovo iz perspektive današnji đaka i njihovog školovanja, ali na tim časovima nije se mnogo pričalo, slikalo se i – slušala muzika.
Sve vreme dok je radio kao profesor, nije prestao da se bavi vajarstvom, a kada je izašao iz škole odvojio se od katedre, samo je to umnožio. Njegov opus obuhvata više stotina skulptura u različitim materijalima, reljefe, plakete… U Galeriji ULUS-a u Beogradu 1970. izložio je skulpture na muzičke teme, a to će mu do kraja života, uz portrete, biti opsesija – da poveže muziku i tvrd materijal, kamen ili gvožđe, svejedno.
Bilo bi muka sad pobrajati sve izložbe koje je i gde imao, samo neka bude rečeno da se njegovi radovi nalaze, čuvaju i izlažu, u više galerija i muzeja, osim u smederevskom i palanačkom i u Narodnom muzeju u Beogradu, u Galeriji jugoslovenskog portreta u Tuzli, u privatnim kolekcijama u zemlji inostranstvu.
Bavio se i izradom medalja i plaketa, gotovo sve kulturne manifestacije u Smederevu dodeljuju priznanja čija je rešenja on svojedobno za njih napravio.
Vajare uglavnom, ipak, pamte po monumentalnim ili kapitalnima delima i ostvarenjima. Osim na početku pomenutog i opisanog spomenika stradalima u Petojunskoj eksploziji, autor je i skulpture „Orač“ u Velikoj Plani i fontane „Sunce“ u Smederevskoj Palanci.
Selimir Sele Jovanović umro je 2010. godine. Nakon smrti, njegova porodica darivala je Muzeju u Smederevu još 26 skulptura i reljefa. Bi rečeno „još“ jer je umetnik za života Muzeju poklonio 11 dela.
Kapela na nemačkom ratnom groblju, na žalost, odavno ne služi svrsi, onoj koju joj je Sele namenio, ni ma kojoj drugoj, kao i čitav park zapuštena je i propada. Poslednji put se o njoj nešto čulo kada je u novinama, nekoliko meseci nakon umetnikove smrti 2010, izašla vest da je obijena, da su izvesni „M. M. (29), zvani ’Mali zec’i M. S. (26), zvani Stepa, uhapšeni jer su ukrali više bronzanih skulptura, reljefa i slika, ukupne vrednosti između tri i pet miliona dinara. Nakon izvršene krađe, oni su prema prethodnom dogovoru, Ž. R. (58), zvanom Krlan, koji se bavi otkupom starog gvožđa, prodali ukradene predmete po ceni od 150 dinara po kilogramu, za ukupan iznos od 8.000 dinara“. O tempora, o mores.
Za ovaj nastavak serijala korišćeni podaci i kraći delovi iz tekstova Nikole Tasića Caleta, Snežane Cvetković i Jadranke Mićović
Projekat je sufinansiran iz budžeta Grada Smedereva, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.