SMEDEREVO, 6. novembar 2022 – Kada iz centra Smedereva krenete ka Železari ili, dalje, ka Požarevcu put će vas navesti na zgradu, ne možete da je ne primetite. Zadužbina se zove, zgrada na uglu ulica Dimitrija Davidovića i 16. oktobra. Za zgradu kao takvu Smederevci još i znaju, ali ko je dao novac da se podigne i s kojom namerom – e , to teško. Zato je ovaj nastavak serijala o znamenitim Smederevcima posvećen baš tom čoveku, Stevanu Kuzmanoviću Kršlјaninu.
„Moja je želja da se na placu koji postoji na maloj pijaci sazida jedna zgrada od tvrdog materijala i to tako kako će što veći prihod da vuče. Ova zgrada ima da se napravi od prihoda imanja i pošto se prethodno isplate svi moji napred rečeni dugovi, zatim ima se sav prihod kao i ona četvrtina koju sam sinovcima mojim odredio, da se kapitališe sve donde dok se ta zgrada ne podigne i ne otpočne prihod da vuče. Kako na novoj zgradi tako i na ostale moje zgrade, koje se fondu mom pričišljavaju, neka se napiše natpis, i to na novoj podignutoj zgradi da bude napisato: ’Zadužbina za sirotne dobre đake, Steve Kuzmanovića – Kršljanina – osnovana N. N. godine’, a na ostalim zgradama prosto: ’Zavod Steve Kuzmanovića – Kršljanina, trgov. iz Smedereva’.“. Ovo piše u testamentu dobrotvora. Na žalost, natpisa na zgradi odavno nema, a i svrha zbog koje je zgrada podignuta, kao ni ostalo što je zaveštanjem ostavio, o čemu će još biti reči, nije ispoštovano.
Rođen je u Velikoj Krsni, srezu Smederevskom okr. podunavskog godine 1828. godine. Roditelji njegovi, iako prilično dobrog stanja, imajući dosta dece, istrgli su Stevana još iz drugog razreda osnovne škole, da bi imali pomoć u kući za svoje težačke poslove. Ali on ne osta dugo posle toga u kući očevoj. Ni malo nije imao volje za zemljoradničke poslove, s toga iako mali i nejak on napusti kuću i selo, pa se krete u Smederevo da tamo potraži drugi način života i bolju sreću. I on ju je odista u Smederevu i našao.
Pošto je prvo bio šegrt abadžijski on posle toga napusti zanat, te je služio u trgovini, u kojoj posta uskoro kalfa, a pošto steče nešto novaca, otvori i sam sitničarsku radnju. Neobičnim trudom i radom, a još više štednjom, on je svakoga dana tekao sve više i – razgranavao svoju radnju. Tako od malene radnje on ubrzo stvori na smederevskoj pijaci čuvenu i veliku gvožđarsko-lončarsku trgovinu. Docnije se počeo baviti i trgovinom svinjama.
Ženio se dva puta, ali poroda nije imao. Bio je vrlo uvažen kao dobar trgovac i pošten čovek. Jedno s toga što nije imao poroda, a drugo što je bio u opšte sklon da čini dobra, on je po primeru svoga druga, čestitoga Dine Mančića, sve svoje imanje ostavio na dobrotvorne celi opštini smederevskoj, ali pri tome nije zaboravio ni svoje sinovce i sinovice u selu.
Pored legata crkvi velikokršljanskoj, crkvi smederevskoj, čitaonici i pevačkom društvu u Smederevu, on je sve svoje imanje, koje je u gotovini na dan njegove smrti procenjeno na 10.000 dukata, a koje u samoj stvari mnogo više vredi, zaveštao narodu, s tim da tom njegovom zadužbinom upravlja naročiti odbor od pet lica.
Svaku svotu koju je namenio detaljno je opisao, nije bilo mesta zabuni. Sve svoje „poštenim radom stečeno imanje“, kako je zapisano na njegovoj nadgrobnoj ploči, zaveštao je opštini smederevskoj, đacima i sirotinji. Prihod fondovski, za svih sedam godina od njegove smrti bio je prosečno 10.000 dinara godišnje. Najglavnije tačke njegovog zaveštanja bile su da se iz prihoda školuju dobri i valjani učenici, prvenstvo njegovi rođaci do četvrtog stepena, kako u školama u Srbiji, tako i na najvišim školama na strani; da se svake godine o Božiću i Uskrsu daje izvesna suma sirotinji smederevskoj i najzad da se pri udadbi pomažu dobre i čestite, a sirote devojke. „Za udaju sirotnih i poštenih devojaka određujem da se godišnje daje 200 dinara. Ovih 200 dinara mogu se podeliti i na dve sirotne devojke“, stoji između ostalog u testamentu.
Svake godine dužan je bio opštinski smederevski sud da u „Srpskim Novinama“ štampa izveštaj o celokupnom stanju njegovoga fonda, ali ta želja pokojnikova nije bila izvršavana. Baš kao i što nije ispoštovano ono za šta je zgrada, narečena Zadužbina, bila namenjena.
Kada je podignuta, prvotno je, međ ostalim, osim smeštaja za sirotne đake, kako i priliči – kafane u prizemlju, na prvom spratu je bilo Sokolsko društvo, uz salu za vežbanje članova društva, bila je i priručna biblioteka i čitaonica. U sali za vežbanje, kada nije tome služila, održavani su javni časovi, proslave, igranke, lutrije i, kako bi se to današnjim rečnikom reklo, razne humanitarne akcije.
A onda, po završetku Drugog svetskog rata fasada zgrade, prvobitno izgrađena u duhu eklekticizma, praktično je devastirana, pretrpela je arhitektonske izmene u skladu sa tada vladajućim socrealističkim manirom, a natpis u atici, „Zadužbina Stevana Kuzmanovića Kršlјanina“, zamenjen je zvezdom petokrakom.
Zvezda će kasnije biti dramatično uvećana i popentrana na vrh zgrade, a ispod nje će biti natpis „Josip Broz Tito“. Kao da je on zgradu darovao. Još kasnije, na fasadi će se pojaviti ogroman, desetometarski Titov portret. Stanari zgrade sa te strane bili su uskraćeni za dnevno svetlo, kroz prozore, a kada portret najzad bude skinut srednji red prozora će biti zazidan!
Potom će se na vrhu zgrade pojaviti takođe ogromantan neonski logo Dunav osiguranja, još kasnije, ne tako davno, na pročelje zgrade će biti postavljen poveliki svetleće-mrdajući displej-bilbord. Odnedavno ga nema, ali je ostao njegov kostur da ruži fasadu, ionako u jadnom stanju, koja se s bočnih strana u toj meri ljušti da je dugo stajao natpis „Pazi, pada fasada“, dok ga neko nije ukrao, bila lepa velika ploča, kažu stanari. Oni su svoje stanove odavno otkupili, ne stanuju tu više sirotni đaci, ali ni ovi sadašnji stanari nisu mnogo boljeg materijalnog stanja, makar ne toliko da bi fasadu obnovili.
Svega je, dakle, bilo i ima na zgradi osim natpisa koji bi upućivao na to ko je dao novac da se napravi i s kojom namerom.
Ovaj dobrotvor u svoje vreme imao je bar ulicu koja je sećala Smederevce na njega, sada je nema. O fondu koji je ostavio da se okamaćenjem i pametnim ulaganjem uvećava da i ne govorimo. Davno je netragom nestao.
Opština smederevska je svojevremeno, pre onog rata, u znak zahvalnosti ovome svome velikom dobrotvoru podigla na groblju smederevskom spomenik. I on je, Kršljaninov spomenik, kao uostalom i spomenici drugih dobrotvora smederevskih na Starom groblju, u blizini Crkve Uspenja Presvete Bogorodice, danas u najmanju ruku u nepriličnom stanju, da ne bude rečeno zapušten.
Da li onda treba da čudi što se sadašnji, hajde da ne kažemo tajkuni, neka budu dobrostojeći u svojim poslovima materijalno ostvareni biznismeni, ne odlučuju da svoje bogatstvo ostave narodu na polzu. Možda ima tu i nekih drugih razloga, ali ni ovaj nije za potcenjivanje.
Projekat je sufinansiran iz budžeta Grada Smedereva, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva