SMEDEREVO, 27. novembar 2022 – Te 1923, kada je prvi put izvedeno „Sumnjivo lice“, rodio se Radivoje Lola Đukić. O Nušiću ste već mogli da čitate u serijalu o znamenitim Smederevcima, a on i Lola Đukić, osim Smedereva, imaju još zajedničkih imenitelja.
Radivoje Lola Đukić je još jedan od onih renesansnih likova, mnogih interesovanja, ali i talenata u različitim oblastima. Bio je televizijski, filmski i pozorišni reditelj, jedan od najboljih i najoriginalnijih na ovim prostorima, slikar, pisac, komediograf…
Rođen je 3. aprila 1923. u Smederevu. „Začet u Srbiji od oca Crnogorca, a tvrdi da je Jugosloven“, govorio je Đukić sam za sebe. Mada se u Smederevu nije dugo zadržao, za ovaj grad ga vežu prve uspomene iz detinjstva, o čemu je pričao i u emisiji „Kad sam bio mali“.
Između 9. i 19. septembra 1938. godine na beogradskom Starom Sajmištu dizao se visoki toranj sa koga je tada petnaestogodišnji Radivoje, uplašen, skočio padobranom za dva dinara. Sasvim slučajno, sleteo je na vašar Starog Sajmišta, tačno ispred čuda tehnike koje je tada u Beogradu predstavila holandska firma „Filips“, otvorivši jednu novu epohu u životu Beograda u svakom smislu. Ko je mogao da zna da će 18 godina kasnije, kada se Beograd konačno oporavio od Drugog svetskog rata, naša prva TV delegacija, u kojoj je bio i on, otići na put u Rusiju, Češku, Francusku, Nemačku i Italiju, e ne bi li naučili televizijski zanat. Prvi put je režirao u Moskvi 1957. godine, a jedno kratko vreme radio je dnevnik moskovske televizije. Bio je prvi stranac i jedini reditelj koji je do tada režirao na moskovskoj televiziji, a Rusi su čak napravili dokumentarac o njegovom gostovanju.
Nekoliko meseci nakon njihovog povratka, 23. avgusta 1958. godine, TV Beograd je emitovao „Dnevnik“, a već 1959. emituje se prva humoristička TV serija „Servisna stanica“ koja je direktno prenošena iz studija. Pogađate, režirao ju je Lola Đukić.
Studirao je Đukić slikarstvo na Likovnoj akademiji u Beogradu. „Ja jesam ostavio slikarstvo govoreći sam sebi: Ne budi osrednji! Probaj nešto drugo, jer možda postoji stvaralaštvo u kome i ti možeš biti među prvima“. I zato je nakon akademije završio i filmsku režiju na Visokoj filmskoj školi u Beogradu. I stvarno je bio prvi!
Njegovo obimno stvaralaštvo čine scenarija i režije na filmu, „Nema malih bogova“, „Sreća u torbi“, „Na mesto građanine Pokorni“, „Zlatka praćka“, „Bog je umro uzalud“, „Čovek na četiri noge“, „Balada o svirepom“. Zatim, tu su pozorišne komedije, čijem se pisanju povremeno vraćao, kao što su „Zlatni majdan“, „Bog je umro uzalud“,„Budibogsnama“,„Čovek sa četiri noge“,„Moram da ubijem Petra“,„Usrećitelji“, „Jedna ljubav i pet pokojnika“, „Kradem, kradeš, kradu…“,mjuzikl „Ubi ili poljubi“ i monokomedija „Glupi Avgust – memoari jednog klovna“. Ipak i pored svog obimnog samostalnog rada, ono što je Lola najviše voleo da radi, u čemu je uživao, jeste stvaranje aktuelnog humora kroz humorističke serije koje je radio zajedno sa Novakom Novakom.
Ono što je, nažalost, manje poznato, a nikada objavljeno već se čuva u okviru Lolinog legata u centralnoj biblioteci Crne Gore „Đurđe Crnojević“, jeste izuzetno Lolino literarno stvaralaštvo koje ne zaostaje za njegovim plodnim televizijsko-umetničkim opusom. Taj deo čine prelepe pesme, poučne, umne i inspirativne, pisane u Njegoševom duhu, koga je Lola izuzetno cenio i koga je citirao na početku svakog poglavlja svojih sjajnih „Sklerotičnih memoara“. Uz svaki citat,na početku novog poglavlja, nalazi se i odgovarajuća ilustracija, koje je, naravno, on sam uradio. Pored memoara koji su izašli 1987. napisao je romane „Ovca na Bulevaru oktobarske revolucije“(1989) i „Budale jedu maglu“(1995),iz kojeg je pozajmio temu za svoj komad „Usrećitelji“.
Zahvaljujući Lolinoj supruzi i saradnici, novinarki Jelena Đukić posthumno su objavljene knjige koje je ona priredila: „Čovek pravih leđa u zemlji grbavih“(1998), zbornik njegovih intervjua, političkih reagovanja i tekstova o prijateljima,„Ljudi sa dve glave“(1995) i „Budibogsnama“ (2001), zbirke Lolinih pozorišnih komedija, kao i „Ogledalo građanina pokornog“ (2000), „Crni sneg“ (2002) i „Kameleoni“ (2003),tekstovi istoimenih serija. Knjiga „Deset zapovesti“ izašla je 2004. i u njoj se, po prvi put, nalaze relevantni kritički pogledi na rad Radivoja Lole Đukića od strane vrsnih poznavalaca književnosti i televizijskog stvaralaštva.
Da nije toga ne bi se mnogo znalo o Đukiću i njegovom ogromnom opusu. Jer, od njegovog autorskog rada, serija „Ogledalo građanina pokornog“, „Crni sneg“, „Deset zapovesti“, “Ću-ćeš-će (obećavamo sve, a radimo ko pre)“ ostali su samo fragmenti, a ostalo je kompletno izbrisano sa traka iz nikad utvrđenih razloga. Na pitanje novinara: „Serije koje ste snimali, kao autor teksta i reditelj, izbrisane su. Čak se govori kako ste sami potpisali nalog za brisanje“, Lola je iznenađeno, ali spremno odgovorio: „To je izmišljotina. Ja sam tražio uporno da vidim ko je potpisivao te naloge… Postoji sada samo po neka epizoda serija, ali to je još tragičnije, jer to tako ’visi’ istrgnuta iz konteksta. Da su sve serije brisane, još bih to i razumeo, jer nije bilo dovoljno traka za nove emisije. Ali, sve moguće je sačuvano, svi govori i raznorodne emisije, samo nema ni jedne moje serije. Takva slučajnost je neverovatna. Da sam slabiji čovek, to bi me slomilo. I da sam čovek koji ima samo jednu profesiju, pa kad su mi nju oduzeli – ja bih verovatno umro.“
A nije mu to bilo prvi put da se susretne sa cenzurom i neodobravanjem vlasti za ono što je radio. Lola je debitovao i na filmu 1948. godine dokumentarcem „Grčka deca“, koji je izazvao međunarodni skandal i završio u bunkeru duže od 40 godina, a svoj prvi igrani film „Jezero“, deseti po redu u jugoslovenskoj kinematografiji, snimio je 1950. godine i, zamislite, film je bio prva politička afera u bivšoj Jugoslaviji.
Bio je, kako bi rečeno, multitalentovana ličnost. Lola je, između ostalog, bio i jedan od osnivača udruženja dramskih umetnika Jugoslavije, rukovodilac drame u Omladinskom,kulturno-umetničkom društvu „Ivo Lola Ribar“, predsednik udruženja ekologista „Zeleni Mir“, saradnik velike marketinške organizacije Saatchi & Saachi, režiser prve predstave u pozorištu Boško Buha pod nazivom „Beli Jelen“i osnivač
Najviše je, kažu voleo svoju seriju „Crni sneg“, svojevrsni dramaturški eksperiment, urađen tako da svaka epizoda bude drugi žanr. Mnogo godina kasnije videćemo to u nekim američkim televizijskim serijama. Daleko od toga da neko tvrdi da su Amerikanci iskopirali Lolu, ali je to samo još jedan dokaz koliko je bio ispred svog vremena. Uglavnom, u ovoj seriji igrala je i Lolina prva supruga Vera Ilić-Đukić, poznata glumica, koja je vrhunac svoje karijere doživela upravo u brojnim njegovim humorističkim serijama. Uzgred, njihov sin Andrija, koji je režirao mnogobrojne televizijskih emisije i bio jedan od reditelja popularne TV serije „Bolji život“, danas je redovni profesor na Fakultetu dramskih umetnosti.
Lolina poslednja serija na Televiziji bila je „Nevidljivi čovek“, posle čije pilot-epizode je iz političkih razloga penzionisan u 53. godini. To je bila i godina kada su pokušali da sa serijama izbrišu i njegovo postojanje, ali on je to nadživeo. „Mržnja ničemu ne vodi, osveta ničemu ne vodi, sve je to ružno i samo ljubav nam daje lep, miran san i lepo čekanje budućnosti, koja je već sutra“, govorio je on.
I zaista je voleo ljude, posebno glumce, pa je bio kum na venčanjima više od dvadeset puta i to uglavnom parovima iz sveta pozorišta i televizije. Nikada se nije time hvalio, pa nije mnogo znano, od zemljotresa na Kopaoniku svaki svoj honorar upućivao je od zemljotresa postradalima.
Promene u društvu osamdesetih godina prošlog veka, kada se menja sistem vrednosti i nastaje novo doba, u kome se veliča pre svega novac, brzo stečen, najčešće na nepošten način, ljudske osobine prikazao je u tekstu „Kameleona“, kroz lik gospođe Beti, koja je u Nemačkoj bila klozet frau, a ovde postaje fabrikant, kao i kroz likove novokomponovanih bogataša, sponzoruša i mafijaša, lopova i političara. Opet je bio ispred svog vremena.
Lola je bez obzira na sve što mu se dešavalo ostao isti, kritikovao novonastale pojave u društvu, čemu su doprinele godine iskustva i rada, jer kako je govorio:„Meni vreme bez humora liči na jelo bez začina. Može se preživeti, može se nahraniti, ali bezukusno je.”
Aprila 1994. Lola se sa suprugom Jelenom preselio u Budvu, gde je završio pisanje svog romana „Budale jedu maglu“, skicirao nastavak „Sklerotičnih memoara“ i komedije „Demokratija kumove slame“, ali ga je iznenadna smrt prekinula u daljem stvaralaštvu.
Umro je 7. septembra 1995. u Beogradu, gde je sahranjen u Aleji velikana na Novom groblju.
Želju da se njegova literarna zaostavština čuva u okviru legata na Cetinju, u kojem je njegov otac Trifun, poznati profesor i pesnik ostavio svoju, da bi svi oni koji budu hteli mogli da steknu pravu sliku o njemu, ispunila je njegova supruga Jelena Đukić, „Žena koje“, kako stoji u posveti „Sklerotičnih memoara“, „Bogu hvala – ima“.
Zbornik intervjua i posebnih Đukićevih komentara, koji je štampala Centralna narodna biblioteka „Đurđe Crnojević“ u Cetinju, sasvim simbolično nazvan je „Čovek pravih leđa u zemlji grbavih“, po rečima Jovana Skerlića koje su bile namenjene humanisti i revolucionaru Branku Krsmanoviću.
Dok je Lola bio živ govorilo se „Gde je Nušić da to opiše“, a posle njegove smrti „Gde su Nušić i Lola da to opišu“.
U tekstu korišćen materijal iz rada studenata završne godine osnovnih studija na Katedri za bibliotekarstvo i informatiku Filološkog fakulteta u Beogradu fotografije iz istog rada, novinskih tekstova i Programskog arhiva TV Beograd
Projekat je sufinansiran iz budžeta Grada Smedereva, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.