Slikarka Natalija Cvetković – naša (ne)zaboravljena velika umetnica

SMEDEREVO,  11. decembar 2022 – U serijalu o zamenitim Smederevcima nesrazmerno je, nažalost, malo Smederevki. Nije tome razlog nekakva mizoginija, na nesreću ovih dana često korišćena reč. Ne. Jednostavno ih je kroz istoriju bilo malo, i kada su to za života svojim delom ili uticajem zasluživale bivale bi skrajnute, da bi na kraju bile zaboravljene. Pravi primer za to je slikarka Natalija Cvetković. Osim u likovnim enciklopedijama, gde joj je pripalo nezanemarljiva pozicija, teško ćete o njoj na nekom drugom mestu naći slova. A bilo bi razloga, ako ništa dugo, narod koji se toliko ponosi svojim učešćem u raznim ratovima, nema nijednu drugu umetnicu koja bi pored svog imena imala tu odrednicu – ratna slikarka.

Natalija Cvetković rodila se u Smederevu 1888. godine. Bila je treća kćerka Koste Cvetkovića, jorgandžije, i Milke, domaćice. Nekoliko godina po Natalijinom rođenju, baš kao što je slučaj sa još nekim drugim junacima ovog serijala, porodica Cvetković seli se iz Smedereva u Beograd, što nije ni najmanji razlog da se Smederevo njom kao svojom ne ponosi.

Školovala se Natalija, kao devojka, što je u ovoj zemlji na kraju devetnaestog i početkom dvadesetog veka bilo maltene nezamislivo, pa i, moglo bi se reći, teško prihvatljiv,o u raznim umetničkim školama i akademijama. Prvo u Srpskoj crtačkoj i slikarskoj školi Bete i Riste Vukanovića, potom u Minhenu tri i pola godine u Parizu.

Slikarstvo je, naravno, tada ovde još uvek bilo na listi nepriličnih zanimanja za ženu, na to se gledalo kao na zabavu dokonih gospođica.

„Veoma su nas iznenadili radovi jedne mlade gospođice od četrnaest-petnaest godina. To je Natalija Cvetkovićeva“, pisalo je u izveštaju sa izložbe radova škole Bete i Riste Vukanovića u „Brankovom kolu“.

Pojavila se prvi put u široj javnosti na jednoj od, ispostaviće se, najznačajnijih manifestacija srpskog slikarstva, na Prvoj umetničkoj izložbi. Od tridesetak đaka Srpske slikarske i crtačke škole izabrano je pet. Među njima bila je i Natalija Cvetković, najmlađi izlagač na izložbi.

Utisci sa te prve izložbe i susret s mladim umetnicima koji su učili slikarstvo u Minhenu, pokrenuli su maštanja Natalije Cvetković o daljem školovanju. Na materijalnu pomoć porodice nije mogla da računa, državne stipendije tada nisu ni rado ni često dodeljivane, pogotovo ne učenicama. Pomogli su joj profesori, predložili su joj da se prijavi na konkurs Ministarstva narodne privrede za usavršavanje zanatlija u Minhenu, na Kunstgeverbešule, na kome je, osim jednog stolara, bravara, keramičara i građevinara, trebalo da se izabere i jedna „pitomica za ornamentiku mustara „. Među devetnaest kandidatkinja izabrali su Nataliju Cvetković. Dodeljena joj je mesečna stipendija od 150 dinara u zlatu tokom četiri godine i novac za putne troškove.

U toj i takvoj školi u Minhenu, sudeći po onome što je u pismima iz Nemačke pisala, nije mnogo toga, kada je slikarstvo u pitanju, novog naučila, pa je, ispoštujući obavezu da tu školu završi, kanda jedva čekala da školovanje na nekom drugom mestu nastavi. Gde drugo nego u Parizu, koji je tada bio meka slikarske umetnosti. Provešće tamo šest meseci na  Akademiji Julian. Posle toga već nije bilo povratka – Natalija je slikarstvo odabrala za svoj životni poziv. Na žalost, njenog kratkog života.

Povratak u Srbiju značio je i povratak u stvarnost; zaposlila se kao nastavnica crtanja u Opštoj muškoj zanatskoj školi, da bi imala od čega da živi. Plata je bila nevelika, ali joj je omogućavala da brine o roditeljima i da ispuni zahtev okoline – u porodici s više kćeri jedna ostaje u kući, neudata, da se stara o roditeljima.

I sad dolazimo do onoga na početku teksta pomenutog; slikarstvo je odgurnula u drugi plan da bi se u patriotskom zanosu pridružila srpskoj vojsci kao dobrovoljna bolničarka Šeste rezervne bolnice za vreme balkanskih ratova, 1912-13. U dnevnik je zapisala 19. septembra 1912: „Bila sam kod dr M. Popovića i upisao me je za bolničarku“.

Zato ne čudi da na crtežima iz tog, ratnog doba preovlađuju motivi sa ranjenicima po poljskim bolnicama. Crteže iz tog perioda redovno je datirala dopisujući imena i činove portretisanih. Na portretu potporučnika Mladenovića od 22. februara 1913, mastilom je zapisala: „Poginuo 9. septembra 1914. na Mačkovom kamenu“.

Srpska vojska je u balkanskim ratovima uvela je zvanje – ratni slikar, što je jedinstven slučaj u istoriji. Bilo je oko dvadeset ratnih slikara. Među njima, eto, i jedna slikarka!

Nakon ratova, Balkanskih i Velikog, 1919. godine učestvovala je u osnivanju Udruženja likovnih umetnika u Beogradu, a 1920. postala je član čuvene umetničke grupe „Lada“.

Najviše je slikala i crtala pejzaže, portrete i figure ljudi. Priroda na njenim radovima je kao razglednica, pejzaž bez ljudi, i to gotovo po pravilu priroda koja će zauvek izgledati tako kako ju je zabeležila njena četkica. Dunav će uvek biti širok, nepregledan i moćan, spona između zemlje i svetlog neba kao što ga je Natalija naslikala na platnu „Sa Dunava“.

Slikarka je, zbog nečega, pala u zaborav, gotovo odmah po smrti. Umrla je od anemije i gripa, tada  neretko fatalnih boleština. Imala je nepunih četrdeset godina. Njenu smrt novine nisu zabeležile, piše Milosav Slavko Pešić, jedan od onih koji su takođe našli mestu u ovom serijalu o znamenitim Smederevcima.

Kada je Jugoslovenski ženski savez 1938. godine u prestoničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić“ priredio izložbu umetnica „Male Antante“, našli su se tu i Natalijini radovi. Uz njena dela je pisalo da su u pitanju zaboravu oteti akvareli, a pesnik Milan Rakić kupio je dva.

Među brojnim portretima koje je Natalija naslikala nema nijednog autoportreta, tako da kako je Natalija izgledala, osim tek nekoliko sačuvanih fotografija, možemo da vidimo na portretu, pastelu Uroša  Predića iz 1918 godine, našeg čuvenog umetnika, koji je izuzetno cenio njen talenat.

Proći će mnogo godina pre no što se ovde sete Natalije. Njena ulja i pogotovo akvareli pobudiće pažnju ponovo sedamdesetih godina prošlog veka. Istoričari umetnosti Natalijin rad svrstavaju u sve preglede srpske moderne umetnosti, objavljena je tada i prva detaljna studija o njenom životu, a napisala ju je Draga Panić za katalog Retrospektivne izložbe slika, akvarela i crteža u Muzeju savremene umetnosti 1974. godine. To je bila njena prva retrospektivna, a ujedno i, zamislite, prva samostalna izložba, gotovo pola veka po smrti. Druga je održana u Muzeju u Smederevu, 2000. godine u saradnji sa njenim naslednicima, gospođom Olgom Nikolić, Muzejom savremene umetnosti i Narodnim muzejom u Beogradu. Šest godina kasnije, povodom monografije Simone Čupić o Nataliji Cvetković, smederevski Muzej organizovao je izložbu „Natalija Cvetković: Hroničarka ženskih prostora“.

Ako i ovaj epizoda serijala o znamenitim Smederevcima pomogne da se delo i ime Natalije Cvetković sačuva od zaborava naša skromna misija je ispunjena.

Korišćeni delovi iz autorskih tekstova o Nataliji Cvetković Milosava Slavka Pešića i Sonje Ćirić.

Projekat je sufinansiran iz budžeta Grada Smedereva, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.