Izvor: RTS, piše: Anica Telesković, 18. decembar 2022 – Za izgradnju nacionalnog stadiona u Surčinu, sa pretećom infrastrukturom, budžetom je planirano 540 miliona evra. Izgradnja tri lokalna stadiona dodatno košta oko 80 miliona evra. FIFA i UEFA ne učestvuju u finansiranju, a u Ministarstvu za javna ulaganja najavljuju da su u pripremi projekti za izgradnju još pet stadiona: u Kraljevu, Kikindi, Kragujevcu, Subotici i Nišu. Ako stadion na lokalu u proseku košta oko 25 miliona, hoće li nas novih pet stadiona koštati dodatnih 125 miliona evra?
U danu kad je reprezentacija Srbije na Mundijalu igrala prvu utakmicu protiv Brazila, pune tribine nisu bile samo na stadionu „Lusail“ u Kataru, već i u amfiteatru Ekonomskog fakulteta u Beogradu. Kad su sa video projektora počeli da odjekuju prvi taktovi srpske himne, studenti i profesori, neki od njih obučeni u boje srpske reprezentacije i ogrnuti srpskom zastavom, ustali su i uglas pevali „Bože pravde“.
Isto veče, a bio je 24. novembar, ministar finansija Siniša Mali za reprezentaciju je navijao iz Pariza.
„Zajedno sa Lukom, mojim šefom kabineta, navijam za Srbiju! Napred Orlovi“, napisao je ministar finansija na Instagramu.
Samo nedelju dana pre početka Svetskog prvenstva u fudbalu, selektor srpskih finansija, skrojio je plan za budžetsku utakmicu koja će se igrati sledeće godine. U predlogu budžeta za 2023. godinu planirao je izgradnju Nacionalnog stadiona u Surčinu, koji će, za sada, zajedno sa pratećom infrastrukturom koštati – 540 miliona evra. Za taj projekat Siniša Mali planirao je i da se država zaduži. I to 190 miliona evra za prateću infrastrukturu i još 350 miliona evra za stadion.
Stadion, i Bog te video
Navijači na Ekonomskom fakultetu to veče su i to komentarisali. Zanimljivo je kako studenti imaju različito mišljenje o tome treba li Srbiji sportska infrastruktura. A gotovo svi relevantni stavovi oko izgradnje stadiona čuli su se na Ekonomskom fakultetu u vreme kada je reprezentacija Brazila Srbiju pobedila sa 2:0.
Tako Veljko Petrović, student, za Oko magazin kaže da građenje stadiona može biti primer fiskalne politike, koja se u ekonomskoj teoriji može smatrati načinom da se u recesiji pospeši ekonomija.
„Na srednji rok to ima opravdanje. Ali na dugi rok mora da se vidi koliko je to rentabilno, gde će novac od karata da ide i da li će još novca u budućnosti biti potrebno. Tako da, kao i sve u ekonomiji, ima argumenata i za i protiv“, kaže Veljko Petrović.
Argumente „za“ dala je studentkinja Dunja Smiljanić, koja je to veče, takođe, u amfiteatru na Ekonomskom fakultetu gledala utakmicu. Ubeđena je da Srbiji treba stadion kao „nacionalno obeležje“.
Njen kolega Marko Marjanović, bio je protiv. Kaže da ima toliko bitnijih stvari da se uradi u državi od sportske infrastrukture. Ali ipak dodao: „To malo zavisi i od ovog Mundijala“.
A od Srbije na Mundijalu odavno više ništa ne zavisi. Nakon što je 9. decembra budžet za 2023. godinu usvojen u Skupštini, izgradnja nacionalnog stadiona je, bar iz ugla fiskalne politike, neupitna.
Ali, Srbija se po tom pitanju deli baš kao i stavovi studenata koju su to veče na Ekonomskom fakultetu gledali utakmicu naše reprezentacije.
Među onima koji za stadion navijaju je i sportski novinar i autor knjige Montevideo, Bog te video Vladimir Stanković. On kaže da izgradnju stadiona ne bi trebalo povezivati sa rezultatom na Mundijalu.
„Nacionalni stadion nam svakako treba, jer ga nemamo. Mnoge zemlje imaju nacionalne stadione. Zna se da reprezentacija tamo igra, tako da nemam ništa protiv“, kaže Stanković.
„Ti stadioni funkcionišu samo u Londonu i u Varšavi. Stadion u Varšavi je u centru grada, ima podzemnu garažu koja se naplaćuje. U Surčinu, ko živ ko mrtav. Kako otići do tog stadiona, veliko je pitanje. Šta, čekaće ljudi na Zelenom vencu neki autobus 596? Smešno“, kaže Topalović.
Troškovi i bilansi
A šta kažu oni koji analiziraju budžet?
Fiskalni savet u analizi državne kase za 2023. godinu kase piše da projekte iz sporta ne bi trebalo automatski izbaciti sa liste prioriteta. Međutim, nije objavljena sva dokumentacija, koja bi potvrdila da je reč o projektu koji je ekonomski društveno isplativ na dugi rok, kažu u Fiskalnom savetu.
Vladimir Vučković, bivši član Fiskalnog saveta i predavač na Mokrogorskoj školi, kaže da ekonomski gledano, to jesu veliki izdaci, koji su već na papiru ogromni.
„Uvek kod takvih projekata treba gledati šta još može da se uradi tim parama. Da li postoje neke preče potrebe i veći prioriteti za društvo. Ukupan trošak može samo da se nasluti. Pošto je i u ozbiljnijim, odgovornijim, preciznijim državama, on bio višestruko veći nego što se mislilo“, kaže Vučković.
To se pokazuje na primeru izgradnje „Vemblija“ u Engleskoj, gde je budžet je bio oko 450 miliona evra, a finalni troškovi dostigli su 900 miliona evra. Troškovi za „Puškaš stadion“ u Budimpešti, koji su bili projektivan na 350 miliona, na kraju su bili viši od 600 miliona evra.
Ideja za izgradnju nacionalnog stadiona rodila se posle utakmice Srbija-Albanija u kvalifikacijama za Euro 2016. godine, u kojoj je naša reprezentacija pobedila sa 2:0. Aleksandar Vučić, tada premijer, najavio je izgradnju nacionalnog stadiona.
Trošak izgradnje se u to vreme procenjivao na 150 miliona evra. Rebalansom za 2021. već se cena popela na 250 miliona evra.
U budžetu za 2022. u planskom delu državne kase videlo se da da će stadion koštati 417 miliona evra. U budžetu za 2023. godinu, sa pratećom infrastrukturom, cena je već dostigla 540 miliona evra. To je nešto malo manje od jedan odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP), odnosno svega što građani i privreda stvore za godinu dana.
Ali, to nije sve. Jer Beograd nije jedini grad koji će dobiti veliki stadion.
Stadioni za Dubočicu, Timok i Loznicu
Preko nekadašnje Kancelarije za upravljanje javnim ulaganjima budžetirano je skoro 80 miliona evra za izgradnju tri lokalna stadiona. Plan je da sva tri budu gotova sledeće godine. Izraženo u dinarima, stadion u Leskovcu košta 2,46 milijardi dinara i on je najjeftiniji. Stadion u Zaječaru je nešto skuplji – 3,38 milijardi dinara. U Loznici je najskuplji – 3,6 milijardi dinara.
Oni koji vole fudbal i za fudbal žive, naravno, veruju da je ova investicija opravdana.
Slobodan Stojiljković Dale, veteran FK „Dubočica“ iz Leskovca, dok sa tribina gleda stadion u nastajanju, radove komentariše sledećim rečima: „Ovo je fantazija što se napravilo za buduće zvezde.“
Kapiten FK „Loznica“ Dragiša Komarčević na stadion je pred kamere Oko magazina došao s fudbalskom loptom. „Očekujem da će u aprilu ovde biti 8.000 navijača na stadionu i da će svako od nas, ko bude izašao na teren, to pamtiti dok je živ“, kaže.
Golman FK „Timok“ Aleksandar Jovanović kaže da fudbal trenira od kad zna za sebe: „Ovo je moj klub, moj grad i jako sam srećan zato što će ovo biti moj stadion“.
Ovi stadioni grade se po FIFA i UEFA standardima. Međutim, iako se u ovdašnjoj javnosti vrlo često spominjalo kako FIFA i UEFA učestvuju u izgradnji ovih stadiona, to zapravo nije tako. U novoosnovanom Ministarstvu za javna ulaganja za Oko magazin kažu da se radovi u potpunosti finansiraju iz budžeta Republike Srbije.
„Projektovanje sva tri stadiona jeste rađeno tako da zadovolji najviše UEFA standarde kategorije četiri, ali ni FIFA ni UEFA ne učestvuju u finansiranju ovih projekata“, navode u odgovoru.
Ipak, nijedan fudbalski klub iz ova tri grada ne igra u Super ligi, najjačoj srpskoj fudbalskoj ligi. FK „Loznica“ igra u rangu ispod – u prvoj ligi, „Dubočica“ iz Leskovca i „Timok“ iz Zaječara igraju – Srpsku ligu.
„Prave se stadioni u gradovima za klubove koji ove godine neće preći u viši rang, daj bože i da ne ispadnu“, kaže Miloš Topalović Maratonac. „A da bi ušli u viši rang njima ne treba stadion, njima treba 10 igrača sa strane. Dakle, ozbiljno ulaganje. Stadion sam po sebi ne znači ništa“, kaže Topalović.
S druge strane, Milorad Vučković, predsednik FK „Timok“, kaže da je sportska infrastruktura važna za uspeh u fudbalu i na republičkom nivou.
Očekivalo se da će uspeh reprezentacije u Kataru da pogura i fudbalski entuzijazam u celoj zemlji, pa i u ovim klubovima. Ali šta posle Katara?
Gradonačelnika Zaječara Boška Ničića pitali smo oseća li se malo kao selektor srpske reprezentacije Dragan Stojković Piksi, jer ako se izgradnja nacionalnog stadiona osporava zbog plasmana naše reprezentacije na Mundijalu, može li se po toj istoj logici osporavati i to što se stadioni grade za trećeligaše.
„Voleo bih da se osećam kao Piksi, ne vidim zašto bi se on loše osećao“, odgovara Ničić. „Mi moramo da stvorimo ambijent, da imamo klubove za našu decu, a to se stvara pre svega izgradnjom sportskih stadiona. To su radili Italijani, pogledajte koliko manjih gradova od Zaječara ima stadione, zato i jesu sportska velesila.“
I novinar Vladimir Stanković, inače rođeni Zaječarac, koji trenutno piše monografiju o fudbalu u gradu na Timoku, smatra da će se, na duži rok, sve to možda vratiti.
Jelena Branković, menadžer projekta iz kompanije „Konkord vest“, koja i gradi stadion u Zaječar, kaže i da će stolice na tribinama biti u boji Timoka – plave.
Ali, hoće li oko 30 miliona evra, koliko košta izgradnja stadiona „Kraljevica“ u Zaječaru, biti završni račun? Ili će poslovanje ovog stadiona morati da se dotira i iz lokalne i iz republičke kase?
Vladimir Vučković kaže da bi mnogo veća šteta mogla da nastane ukoliko bude potreban dodatni budžetski novac za stadione.
Javna preduzeća za upravu stadionima
Kako je najavljeno, stadionima će upravljati novo javno preduzeće koje će biti osnovano. Ali, kako kažu u Ministarstvu za javna ulaganja, „trenutno su u pripremi projekti izgradnje pet stadiona koji su takođe projektovani prema UEFA standardima kategorije četiri. I to u Kragujevcu, Kraljevu, Nišu, Subotici i Kikindi“. Ako jedan lokalni stadion u Srbiji u proseku košta oko 25 miliona evra, znači li to da će dodatnih pet stadiona Srbiju koštati i dodatnih 125 miliona evra?
Odgovor na to pitanje još nije poznat, ali ono što se zna jeste da će biti osnovano i novo javno preduzeće koje će upravljati stadionima.
Gradonačelnik Zaječara kaže da je izvanredna ideja da republika, koja je finansirala izgradnju stadiona, njima i upravlja.
To je izvanredna ideja za predstavnike lokalnih samouprava, jer se poslovanje neće dotirati iz opštinskih kasa, ali šta ako se dotacije budu isplaćivale iz republičkog budžeta, pitali smo Boška Ničića.
Inače, godišnji budžet grada Zaječara iznosi 1,99 milijardi dinara. To znači da kad bi grad sam finansirao stadion, za njegovu izgradnju morao bi da potroši skoro jedan i po godišnji budžet i da bez republičkog novca grad nikad ne bi mogao sam da izgradi stadionu.
„Po onoj narodnoj ‘hleba i igara’, mi se sada više oslanjamo na igre nego na hleb“, replicira Vladimir Vučković, „jer su vodovodi, kanalizacije, sistemi gradskog prevoza, grejanja, opšte komunalne infrastrukture u katastrofalnom stanju.“
Boško Ničić pak kaže da je preko programa „Čista Srbija“ isto novca koliko i za stadione (oko 26 miliona evra) planirano za kanalizacionu infrastrukturu i dva postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda.
Punjenje budžeta i stadiona
Hoće li, ipak, biti i hleba od igara? Hoće li od stadiona ovi gradovi moći nešto i da zarade? Može li fudbalska lopta osim mreže da napuni i lokalni budžet?
Novinar Miloš Topalović Maratonac kaže da od lokalnog fudbala nema profita. „Jer, na utakmicama koje igraju ovi klubovi daj bože da se okupi 1.000 do 2.000 ljudi“, dodaje. „Znači, od prodaje ulaznica nema šanse. Tu će morati da radi puno ljudi koji će stadion morati da održavaju, što košta. Jedini način da stadion bude profitabilan jeste da bude multifunkcionalan, da se na njemu održavaju i koncerti, ali i da ima poslovni prostor i lokale“, kaže Topalović.
Milorad Vučković, predsednik FK „Timok“, sa druge strane kaže da će sve to postojati i na stadionu „Kraljevica“.
„Ne zaboravite da je Bugarska 12 kilometara odavde, da Srbija sada igra kvalifikacije sa Bugarskom mogli bismo ovde da igramo utakmicu“, kaže Vučković.
Ako će stadion „Kraljevica“ u Zaječaru imati više od 8.000 mesta, a Zaječar ima oko 50.000 stanovnika, hoće li imati ko da gleda fudbal koji se tu bude igrao?
Vladimir Vučković kaže da bi trebalo da budemo Južna Amerika ili zapadna Engleska pa da poverujemo da će ti stadioni biti puni, odnosno da se nadamo da će svi građani koji su u stanju da dođu na utakmicu – na stadion i doći.
Oni koji u Zaječaru vole fudbal, kažu da se to ne dovodi u pitanje. Golman FK „Timok“, Alaksandar Jovanović je jedan od njih. On veruje da će stadion biti pun, jer je Zaječar, kako kaže, fudbalski grad. Gradonačelnik Boško Ničić. objašnjava da će to biti stadion cele Timočke krajine koja ima oko 200.000 stanovnika. „Put od Negotina do Zaječara je kao pista, stiže se za 20 minuta“, dodaje Ničić.
Međutim, neki su iznenađeni izborom lokacija za izgradnju ovih stadiona. Poznavaoci lokalnog fudbala kažu da se bolji fudbal igra u nekim drugim gradovima u Srbiji, tako da novinar Miloš Topalović Maratonac veruje da je reč o političkoj odluci.
„Ne može baš svaka od 160 lokalnih samouprava da dobije ovakav stadion“, kaže Boško Ničić. „Mora da se odrede centri. I Užice i Kraljevo i Čačak treba da dobiju stadion. Zaječar, na primer, vapi za obilaznicom, a Čačak je obilaznicu dobio. Mi smo dobili stadion. To je balansirana stvar. Ta vrsta sujete ne bi smela da postoji. Mi živimo u istoj državi. Sad smo mi dobili stadion, posle će neko drugi.“
Selekcija prioriteta
Pitanje je, ipak, kako i na kom konkursu je Zaječar dobio stadion? Fiskalni savet kaže da bi sistem selekcije infrastrukturnih projekata, pa i stadiona, trebalo učiniti transparentnijim. Naime, prema Uredbi o upravljanju kapitalnim projektima, mora da se uradi studija opravdanosti i izvodljivosti, sa analizom troškova i koristi. Ali, mora i da se objavi.
Ekonomista Vladimir Vučković kaže da bi možda i otpor takvim projektima bio manji ako bi se javno predočili rezultati takve studije.
može li, ipak, za lokalne sredine fudbal da bude nešto više, a ne samo bruto i neto? Može li oko fudbalske lopte na lokalu da se zavrti i lokalni život? Ako se Srbija prazni, ako stanovnici iz unutrašnjosti idu za Beograd, hoće li zbog fudbala neki ipak ostati kod kuće?
„Ne baš“, odgovara Vladimir Vučković. „Država treba da napravi neku infrastrukturu i onda pusti da se ekonomski i društveni život razvije. Sigurno su putevi, telekomunikaciona i komunalna infrastruktura nesumnjivo bolji način da se ljudi povežu i da se stvori neki podsticaj kod svakog pojedinca da nešto radi i da se nečim bavi“, kaže Vladimir Vučković.
„Potpuno je jasno da nigde u svetu sport nije samo bruto i neto“, odgovara Boško Ničić. „On je važan zbog zdravlja ljudi, zato što decu sklanja sa ulica, ali i povezuje ljude, dodaje. Čak i međudržavna saradnja počinje od sporta i kulture“, kaže gradonačelnik Zaječara.
Kapiten FK „Loznica“ Dragiša Komarčević kaže da se fudbal igra srcem. „Ali ne može se samo živeti od ljubavi, mora se gledati i neki profit. Kad dođete na stadion i zaboravite sve, sigurno da vam je na prvom mestu ljubav“, zaključuje Komarčević koji sanja dan da pod svetlima reflektora stadiona u Loznici u aprilu pred 8.000 ljudi odigra prvu utakmicu.
A koliko na tržištu vrede oni fudbaleri koji su pod svetlima reflektora stadiona „Lusail“ u Kataru igrali i izgubili utakmicu protiv Brazila?
Prosečan srpski reprezentativac, kao, na primer, Filip Kostić, na tržištu trenutno košta koliko i izgradnja jednog stadiona na lokalu – 25 miliona evra.
I Kragujevac, rodni grad Filipa Kostića, uskoro bi trebalo da dobije novi stadion. I to, po rečima predsednika Aleksandra Vučića, najlepši od svih?
Hoće li Srbija, zbog novih stadiona dobiti makar još jednog Filipa Kostića?