SMEDEREVO, 12. maj 2023 – Ovogodišnji laureat Nušićeve nagrade za životno delo je Renata Ulmanski, saopšteno je danas. Ova nagrada dodeljuje se glumcu komičaru od 1990. godine, a među dosadašnjim dobitnicima su takva imena kao što su Mija Aleksić, Miodrag Petrović Čkalja, Nikola Simić, Žika Milenković, Petar Kralj, Milan Lane Gutović, Mira Banjac, Milena Dravić…
U nastavku možete da pročitate obrazloženje za dodelu ovogodišnje nagrade, koje potpisuje Mirko Misirača.
Nušićeva nagrada Renati Ulmanski na najlepši način zaokružuje trolist stubova srpskog pozorišta i komediografije – Jovana Sterije Popovića, Joakima Vujića i Branislava Nušića – u bogatom umetničkom putu ove glumice. Sterijina nagrada za naročite zasluge na unapređenju pozorišne umetnosti i kulture – iz Novog Sada, Statueta „Joakim Vujić“ za izuzetan doprinos razvoju pozorišne umetnosti u Srbiji – iz Kragujevca, i sada Nušićeva nagrada za životno delo glumcu-komičaru – iz Smedereva, tvore medalјon u kome se blago osmehuje topli i šarmantni lik glumice koja se mnogim generacijama udenula u srce i tu zauvek ostala.
Prisustvo Renate Ulmanski u umetnosti jugoslovenskih i južnoslovenskih prostora datira od davne 1933. i četvorogodišnje devojčice koja na sceni Narodnog pozorišta u Sarajevu recituje Čika Jovu Zmaja. Protezalo se na čuvenu „Rodu“, kolevku današnjeg Pozorišta „Boško Buha“, teatar za decu koji je odsanjala Gita Predić Nušić, ćerka popularnog komediografa. Tu se Renata prvi put sreće sa dramskim pismom velikog Ben Akibe, u svojevrsnoj dečjoj verziji „Puta oko sveta“. Sledile su potom, na njenom, često trnovitom i neravnom umetničkom putu, brojne stanice: prvi glumački koraci kod kućnog prijatelјa i reditelјa Eriha Hecla, čvrst, topao zagrlјaj Žanke Stokić na sceni Kolarca, Dramski studio Narodnog pozorišta, Narodno pozorište u Beogradu, Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu, Beogradsko dramsko, Radio Beograd, Televizija Beograd, kinematografija, prevodilaštvo, pa Savremeno pozorište, pa ponovo Novi Sad… Sve do jedne mirne luke, najduže etape u njenom stvaralaštvu: četiri decenije pod krovom Atelјea 212.
Renata Ulmanski u mnogo čemu je izuzetna ličnost. Ono što posebno pleni u susretu sa njom je urođena skromnost i duboka svest o svom mestu u glumačkom svetu, koju nosi sa takvom lakoćom i šarmom da je nemoguće da vas, u najlepšem smislu, ne „razoruža“. Iznova zadivlјuje pomisao na to kako se nosila sa nezahvalnim glumačkim zadacima i kako ih je, redom i istrajno, pretvarala u prednost i uspeh, služeći uvek činu predstave. Ostala je čitavog života u dubokom uverenju da nije bila „velika“, već da je imala sreću da bude „pratilac velikih“, što nikako ne umanjuje zadovolјstvo i ispunjenost njenog prisustva u teatarskom svetu. Mi koji je cenimo i volimo teško ćemo se u ovome složiti sa njom, iako ćemo iz dubokog poštovanja i razumevanja takvog stava, pred njom to elegantno prećutati. Igrala je Renata joneskovski grotesknu Staricu u sadejstvu sa Taškom Načićem u komadu „Veliko i malo“. Veliko u malom – sintagma je koja se konstantno nameće i najpreciznije opisuje Renatino glumačko biće. U brilјantnom portretu iz ciklusa TV Beograd „Glumac je, glumac je – glumac“, kroz niz glumačkih vinjeta ova glumica nas nepretenciozno i „lako“ provodi kroz vrtlog emocija: od urnebesnog šarenog kvarteta svih ženskih likova iz Sremčevog „Pop Ćire i pop Spire“, preko začudne persiflaže u liku Tetke iz „Uloge moje porodice…“ Bore Ćosića, do emotivnih ponora u razmerama antičke tragedije kroz likove unesrećenih žena-majki niklih sa ovog tla, u „Korenima“ Dobrice Ćosića i „Boginjama“ Dragoslava Mihajlovića. Ova emisija možda na najlepši način sublimira njenu „posebno sugestivnu melanholičnu igru“ i „izuzetno bogatstvo emocija“ (Dejan Čavić).
Povodom izvođenja „Tergovaca“ po Goldoniju i Emanuilu Jankoviću, na TV Beograd (1967), Olga Božičković je zapisala: „Poznato je da svaki scenski umetnik, bez obzira koliko bio širok njegov dijapazon transformacije, nosi u sebi sklonost ka određenim žanrovima. Renati Ulmanski leže ona dela u kojima može da dođe do punog izražaja stilizovan način igre. U takvim rolama Ulmanska ume da uspostavi odnos i distancu prema liku koji igra, da ga sve vreme kontroliše, a ipak mu se preda sa onolikom merom i snagom, koji su neophodni da ih iznese poletno, uverlјivo i nadahnuto. Nјena Anastazija davala je osnovni ton izvođenju, prenosila se na ostale partnere i ozračila celo izvođenje.“
Uloge koje je Renata Ulmanski ostvarila u delima domaće baštine, posebno u „otkrićima“ reditelјa Jovana Konjovića na Televiziji Beograd, zahvalјujući kome je naša javnost videla ekranizacije tekstova iz prohujalih vremena: Koste Trifkovića, Joakima Vujića, Dositeja Obradovića, Đorđa Maletića, ali i uloge u delima Glišića, Sremca, Sterije, Nušića, kao i kod savremenih domaćih komediografa: Aleksandra Popovića, Gordana Mihića, Zorana Petrovića, Bore Ćosića, Borislava Pekića i drugih – neosporno su inspiracija za Nušićevu nagradu kojom se Renata punopravno pridružuje svojim kolegama, prethodnim laureatima. U ovom trenutku sa najlepšim emocijama sećamo se i njene zlatokose Jule iz Sremčevog „Pop Ćire i pop Spire“, pronete u tri medija (pozorište, radio, film), Pulske arene koja joj je za nju pripala, i „kolora“ (prvi jugoslovenski film u boji) „koji je bio neophodan da se Renatina kosa i oči vide u pravim nijansama“ (Ranko Munitić).
Marko Misirača