17. januar 2024 – Savez samostalnih sindikata Srbije objavio je prošle nedelje da je u našoj zemlji, po podacima Ministarstva za rad i zapošljavanje, prošle godine izdato tačno 50.397 radnih dozvola stranim državljanima. Istog dana portparol Državnog doma skupštine i šef kancelarije predsednika Kenije na svom tviter nalogu je najavio da je u toku potpisivanje bilateralnih ugovora sa nekoliko država u kojima će kenijski državljani moći da nađu zaposlenje, a među njima je i Srbija, u koju, bi po slovu tog sporazuma, trebalo da stigne 20.000 radnika iz ove zemlje. Navodi se da je reč o građevinskim radnicima i zaposlenima u domenu usluga, ma šta to značilo.
Činjenica da srpska privreda u nekim oblastima oskudeva u radnoj snazi, pogotovo je to primetno u privatnom sektoru, ali razlog je najčešće što su plate koje se nude na nivou minimalca. S druge strane, tih oko 400 evra za državljane nekih afričkih i azijskih zemalja su sasvim prihvatljiva naknada za rad. Jer, simptomatično je da se za mesta vozača u Beogradskom GSP prijavljuju samo takvi. Nema, što bi bilo logično, ako već nema naših vozača, koji su otišli u Nemačku i ostale zemlje koje njihov rad više vrednuju, radnika iz zemalja iz okruženja, pošto je i tamo minimalac veći, a troškovi života, pogotovo ishrane, kudikamo su manji.
Inače, Kenija ima više od 55 miliona stanovnika i njima će ovih 20 hiljada, ako se desi, biti kap u moru. Stanovništvo im se rapidno uvećava, za poslednjih 15 godina od 30,9 miliona brojka je narasla na pomenutih 55 miliona. A i mi smo im samo jedna od potencijalnih manjih stanica za „izvoz“ radne snage, u Nemačku planiraju „izvoz“ čak 250 hiljada radnika. Zanimljivo da u Rusiju, po istom tvitu, treba da ode 10.000 Kenijaca, dakle duplo manje nego u Srbiju.
Kad već bi spomenuta Rusija, najveći broj u Srbiji izdatih radnih dozvola prošle godine otišao je baš Rusima – 19.465. Uglavnom je, kako se priča, reč o mlađim muškarcima koji su utekli od mobilizacije, jer je među prijavljenima mnogo manje žena, ako nisu došli porodično, često su to IT stručnjaci, koji u Srbiji imaju sasvim dobre uslove da nastave da rade ono čime su se bavili u domovini. Slede Kinezi, ima ih tačno 10.198, i oni su uglavnom zaposleni u njihovim firmama, pa i na izgradnji puteva i infrastrukture uopšte, s obzirom da su njihove kompanije, a konto kredita koje su nam dali, dobile značajne poslove ovde. Iz Indije je u Srbiju stiglo, i prijavljeno, bezmalo 5 hiljada radnika prošle godine, a onda je tu i, pazi sad, Nepal(!) sa više od hiljadu radnika, neretko onih pomenutih vozača u gradskom saobraćaju.
Ovaj tekst, i nabrajanje podataka, da se razumemo, nije uopšte deo nekakve ksenofobične kampanje, kao „stranci će da nam uzmu radna mesta“. Ne. U pitanju je samo to da ovde, polako ali sigurno, neke poslove preuzimaju oni „iz uvoza“ kojima 400 evra nije malo, a one bolje plaćene drugi, kojima u vreme globalne ekonomije nije bitno da li žive u Srbiji ili na Katmanduu.
Što bi rekao Kralj Ibi: „Šta je to sa tim mojim narodom? Zameniću ga za neki nov, šta će mi polovan narod, zamenim to pa koliko dobijem, nije važno. Oj, narode… Kakvi glasovi, kakvi intenziteti glasova, kakva snaga intenziteta glasovnih mogućnosti u ovom trenutku razvoja. Neću da menjam narod ipak, neka ostane, tak’i je kak’i je…“. Nadamo se u ovo poslednje. Da neće da se menja narod. Barem ne ceo. Jer onih 610 hiljada zaposlenih, s „glasovnim mogućnostima“, u javnom i državnom sektoru svim ranije navedenim se sigurno ne osećaju ugroženim.
Foto: X (Twitter) printscreen