19. mart 2024 – Ako niste baš neki ultra ranoranilac, pekarima, trećesmencima i ostalima mimo njihove volje noćobdijama svaka čast, dakle ako ste pripadnik većinskog dela populacije koja se budi tek kada se u ova martovska vremena razdani, da znate da ste se probudili – u proleću. Jer, noćas tačno u 4 sata i 6 minuta (i) kod nas je stiglo proleće.
Valjda nijedno godišnje doba, a mi u umerenom klimatskom pojasu možemo da biramo između četiri, nije lepše opevano i zvukom dočarano, od Vivaldija, preko Štrausa do Stravinskog. Slično je i sa drugim granama umetnosti, sve do jedne od najmodernijih, još uvek retko zvanično priznate, do grafita. I ne samo slikovnih, nego i tekstualnih. Vrlo verovatno da nijedan grafit iz devedesetih nije stekao veću popularnost i češće citiran od onoga „Proleće je, a ja živim u Srbiji“. U tih nekoliko reči sublimirano je raspoloženje velikog dela tadašnje mlade generacije, sada sredovečnih, a neki su stigli i do penzije, manje srećni, na žalost, i do ilovače.
“Nekada su i jataci ostajali bez prihoda kad grane proleće, ali je to prevaziđeno: opustele su šume, nema više hajduka ukraj puta u zasedi, svi su prešli u gradove, džipove i Armanijeva odela, pljačkaju sirotinju pa podmićuju bogate”, pisao je svojedobno pokojni kolega Miloš Vasić.
Nova vremena, nova proleća, novi običaji. Što reče jedan drugi, noviji grafit: “Ko uči znaće, ko krade imaće”.
Srećno nam proleće.
