1. maj 2024 – Prvi maj bi trebalo da se obeležava kao dan borbe za prava radnika. Mnogo je ljudi kroz istoriju čak i život dalo boreći se za to da od plate može pristojno da se živi, da nam radni dan od 24 časa bude ono, kao, 8 sati rada, 8 odmora i 8 sati kulture i obrazovanja. Bilo nekad…
Sada su sindikati, koji bi trebalo da su na čelu borbe za radnička prava, čast izuzecima, manje ili više otvoreno pristali na kolaboraciju sa stranim i domaćim kapitalistima, „investitorima“ kako se to danas popularno zove, naravno i sa državnom mašinerijom koja ovu eksploataciju ozakonjuje. Sindikalni birokrati, koji su se u ekonomskoj hijerarhiji izborili za svoj a ne dobar status radnika koje zastupaju, poćešće se prave mrtvi, pošto su od navodne borbe za radnička prava napravili unosan posao, opet – čast izuzecima, ali sve ih je manje.
I dok su se nekada o ovom datumu organizovali protesti i štrajkovi, sve se, barem kod nas, promenilo kada je „radnička klasa“, tako su je zvali, pošto je izraz proletarijat završio na otpadu istorije, „došla na vlast“. Proteste i štrajkove zamenile su parade, sletovi i kulturno-umetničke priredbe, koje su, između ostalog, imale i tu funkciju da anesteziraju ionako uspavanu pomenutu klasu. Jer, od plate je moglo relativno pristojno da se živi, da se deca školuju, da se ode na letovanje, na more podrazumeva se, pa i da se kupe kola ili vikendica, o obnavljanju nameštaja i bele tehnike i da ne pričamo. Sa današnjim platama, čak i onim prosečnim koje nam serviraju državni statističari, najveći deo toga je nemoguća misija.
Od štrajkova i protesta, parada i sletova, stigli smo do toga da je vrhunac 1. maja kada može da se spoji nekoliko neradnih dana, ove godine je Uskrs baš zgodno za to pao, da se ima za klopu, ako može roštilj ili pečenje juhuhu, da se klicima da koja kinta za uranak, kao poslednji relikt nekadašnjih proslava. Što bi naš narod rekao, „ćuti, može i gore“.
Srećan 1. maj!