22. maj 2024 – Zoran Branković, mnogim Smederevcima poznatiji kao Brka, danas je završio svoju poslednju vožnju. Njegov taksi se zaustavio nekoliko desetaka metara od zgrade u kojoj je odastao, oženio se, dobio decu, razveo se, dočekao kakvu-takvu starost, nažalost i bolest. U znak sećanja na našeg Brku ponovo objavljujemo razgovor koji smo za ovaj portal vodili pre pet i po godina, o Danu Republike, Brkinoj slavi. To je, koliko je nama u znanju, bio jedan od dva intervjua koje je tim povodom dao, drugi je bio za BBC na srpskom, mada je ovaj koji je pred vama manje to – intervju, nije tu bilo nešto mnogo novinarstva, više komšijskog čavrljanja.
Brkin Dan Republike
SMEDEREVO, 29. novembar 2018 – Republike kojoj je danas dan odavno nema. Ali, ima zastave. Ima i uspomena. A ima i onih koji ih čuvaju, i zastavu i uspomene.
Ko je danas prolazio Smederevom, preko puta Zelene pijace, na zgradi koju Smederevci znaju kao „Parnjača“, mogao je da vidi zastavu nekadašnje države, onu sa zvezdom u sredini. Okačio ju je, na svoju terasu, Zoran Branković Brka. Čini to, sada već po tradiciji, čekajući goste. Na slavu. Dan republike je, naime, Brka ustanovio kao ili na mesto slave. I nema nameru da od toga odustane.
Nije Brka pristao da se snima, ni foto-aparatom, ostaćete uskraćeni za njegov foto, zastava može – on ne, pa ni diktafonom, tako da je sve što sledi po sećanju. Jer, dok iz kuhinje dopire miris sarme, uz za goste primljenu sofru, kakav je i red, ponudio je čašicu rakije. A gde je čašica rakije, bude i čašica razgovora.
Elem, Brka je Dan republike počeo da obeležava na ovaj način 2004. godine, tada mu je umrla majka, a on je hteo je da uzme neku slavu, da se revanšira prijateljima i rodbini čije je slave godinama pohodio. No, nije to tek tako, uzmeš nekog sveca pa teraj. Posle izvesnog premišljanja, odlučio je da goste zove na proslavu Dana republike. Ništa čudno, za one koji ga znaju, mada on, kako to voli da kaže, nikada nije bio član nijedne partije, samo Saveza komunista. Nije to samo terminološka razlika, objašnjava, savez ili partija. Stvar je ubeđenja, a kao, recimo, učesniku četiri omladinske akcije i četiri puta nosiocu udarničke značke, verovati mu je da zna o čemu priča. Baš te akcije bile su jedno od obeležja države čiji dan slavi. Između ostalog, bilo je još mnogo toga a malo je mesta da se sve pobroji, pa i da ne pokušavamo, razgovor bi otišao u drugom pravcu.
O državama koje su nastale raspadom Jugoslavije, pa i o ovoj čiji je i sam državljanin, ne bi, pogotovo ne za novine ili slično (mi smo kao portal, ovo „slično“). Uostalom, dovoljno mu je bilo kada je 2004. prvi put istakao zastavu, prozivanje i psovanje prolaznika. Sada je to malo drugačije, čak ima i simpatija, na počivšu državu izgleda i oni koji su ga tada psovali gledaju drugim očima. Njemu nevažno, kaže. Ovo je njegov lični čin, nije za publiku. Nema nameru da od zgrade na kojoj je istakao barjak sa zvezdom pravi nekakvu JAO Parnjaču (Jugoslovenska autonomna oblast, po uzoru na nekadašnje srpske autonomne oblasti, koje su nicale dok se država raspadala). Jok. Dovoljno mu je da na ovaj dan dočeka goste, da se lepo provesele, zapevaju neku staru. Naravno, i da na ovaj dan ne radi. Praznik je.
Kad već bi rečeno, Brka to sebi može da dozvoli, da na ovaj dan ne radi. Pravnik je po struci, sa diplomom iz vremena kada nije bilo privatnih fakulteta i iste se nisu kupovale na trafikama. Kada je propala Jugoslavija, još je neko vreme radio u struci, a sada je već godinama – taksista. Jednostavno, objašnjava kako se sto desilo. Nakon što je ostao bez posla u firmi, otišao je na Biro da se prijavi. Ispostavilo se da je već 12 diplomiranih pravnika čekalo na posao. Ni manje ni više. Bio bi nekakvo trinaesto prase, a to mu se nije dopalo, baš kao ni mogućnost da ide od prijatelja do prijatelja, koji su u novoj državi zadržali stare pozicije, i mogli da mu srede zaposlenje. Umesto toga, prihvatio se volana. I dan danas tera taksi. I ima taj luksuz da može da uzme slobodno za Dan republike, za slavu.
Razgovor završavamo zbog obostranih obaveza; i Brka mora da ide – po pečenje. Podne je odmaklo, a gosti počinju da dolaze, uglavnom posle tri, kada već ko završi posao. Prošle godine ih je bilo 26, ove godine će biti manje, pretpostavlja ali ne može da tvrdi.
Zastavu, kaže, skida sutra uveče. Slava je danas, ali je ovo, baš kao i nekada, dvodnevni praznik.
Pink taksi bež boje. Poslednji put smo se videli pre par dana, na taksi stajalištu kod Zelene pijace, preko puta njegove Parnjače. Čekajući da naiđe mušterija ili da ga pozovu da ode na neku adresu, čitao je knjigu. Govorio je da je to jedna od prednosti ovog njegovog posla – na kom to drugom poslu možeš da čitaš knjige. A da nisi bibliotekar. Pitanje je da li je čitanje te knjige završio, a čitao ju je, tu istu knjigu, kao i mnoge druge, tako reče, onako preko naočara, po treći ili četvrti put. Nije bio siguran. Naravno, sa zvučnika, sasvim tiho, čula se muzika sa jednog od mnogih njegovih CD-a. Knjige i muzika bile su mu tihe strasti.
Fotografije su s Fejsbuka.