Zlatni ključ Smedereva za 2024. nigerijskom pesniku Nijiu Osundareu

SMEDEREVO, 19. septembar 2024 – Odbor za dodelu međunarodne pesničke nagrade Zlatni ključ Smedereva doneo je odluku da se četrdeseta takva nagrada na 55. Smederevskoj pesničkoj jeseni dodeli nigerijskom pesniku Nijiu Osundareu, saopšteno je danas.

Osundare je svetski priznat kao jedan od najpoznatijih afričkih pesnika, naučnika i intelektualaca. Autor je više od dvadeset zbirki poezije, četiri drame i brojnih monografija i članaka o književnosti, jeziku, kulturi i društvu. Obrazovanje je stekao na tri kontinenta: diplomirao je na Univerzitetu Ibadanu u Nigeriji, magistrirao na Univerzitetu u Lidsu u Velikoj Britaniji i doktorirao na Univerzitetu Jork u Torontu u Kanadi. Pesme su mu prevedene na više svetskih jezika. Trenutno je profesor emeritus na univerzitetu u Nju Orleansu, SAD i gostujući profesor na Univerzitetu u Ibadanu u Nigeriji. Za svoja umetnička dela i profesionalna dostignuća Osundare je primio brojne nagrade: Nagradu Udruženja nigerijskih autora (ANA) za poeziju 1986, 1989, 1994. te najprestižniju nagradu “Noma“ 1991. i Fonlon/Nikols za izuzetnost u književnoj kreativnosti i doprinosima ljudskim pravima u Africi 1978. Izabran je za člana Nigerijske akademije nauka (Nal) 2005, a 2014. primljen u Nigerijski red zasluga (NNOM) za izvanredna intelektualna i umetnička dostignuća. Izabran je 2015. sa počastima u Međunarodni festival poezije “Niji Osundare“ (NOIPOFEST), godišnji festival poezije, književnih i umetničkih konferencija, kulturnih aktivnosti i mentorstava.

Kao svetski pesnik, Osundare odbija prefiks “post“ u postmodernizmu, postkolonijalizmu i posthumanizmu, smatrajući da je poezija vrednost po sebi i „smisao čoveka čoveku“ („Poezija“). On želi svakom čoveku da ispriča priču, da peva na istoku i igra na zapadu. Ne zaboravlja ni svoju Afriku, ali ipak želi da premosti more stihovima. Afrika je za njega zemlja koja daje svima, a njoj se samoj ništa ne vraća. Afrika je “drvo posečeno“, ali i drvo kome se svi vraćamo. Dolazimo do tradicije koja je, kako pesnik kaže, “svima mila“, jer ako je nemamo budućnosti će biti potreban “ jezik gvozden“ ne samo da bi ispričala o ,,jezovitim propastima“ prošlosti već i o nama samima u neponovljivom trenutku istorije koja se svakodnevno piše. Zato pesnik u antologijskoj pesmi “Pevam o promeni“ kaže  da peva o svetu bez kraljeva i kraljica, o svetu suštinski “preoblikovanom“. Preobraženom u svet ljudski, ali ne iznad ljudskog niti više od  ljudskog kao u posthumanizmu. O svetu kome ne peva samo Afrika već čitav novi svet ukoliko on stekne pravo da postoji kao takav.