SMEDEREVO, 9. novembar 2024 – Za Mitrovdanski boj kod Smedereva, jednu od prvih velikih pobeda srpske vojske u Prvom svetskom ratu, koja se zbila na današnji dan 1914. godine, nažalost, retko da zna i koji Smederevac, nekmoli neko drugi. Jer, nema ga u udžbenicima istorije, tek relativno odskora Mitrovdanskim bojem bavila se i stručna javnost, a tihom zaboravu sigurno je doprinela i činjenica da, na našu sramotu, o ovom značajnom događaju nema nikakvog obeležja u Smederevu, ni ploče a o spomeniku da i ne govorimo.
Sve se odigralo drugog dana Mitrovdana, 27. oktobra po starom, 9. novembra 1914. po novom kalendaru, kada se dogodilo ono čega su se Smederevci od početka leta pribojavali – iskrcavanje neprijatelјske vojske na smederevsku obalu Dunava. „Austrougarske trupe su pokušale da Dunav pređu kod Ibrifora i prošle onako kako će proći kod Kolubare – bile su potučene do nogu.*
Napad je izvršila 6. Landšturmska brigada, sastavlјena od 8 batalјona, 2 baterije topova i voda haubica. Prebacivanje vojnika vršeno je iz Kovina. Tokom prepodneva bilo je prebačeno oko 6.000 vojnika. „Naši vojnici su nekakvom strašnom nepažnjom i labavošću svake vojne discipline pustili Austrijance da pređu Dunav lađom i da pođu uz smederevske brežulјke, a da ih naši vojnici nisu mogli ni primetiti, a kada su ih primetili, bilo je već dockan. Na našem tlu je bilo već dve-tri hilјade neprijatelјskih vojnika.“ **
O tome kako su bili opremljeni i obučeni srpski vojnici koji su čekali austrijsku vojsku sa ove strane Dunava najbolje svedoči Milan Jovanović Stojimirović: „Jedina stvar, koja je na njima nešto predstavlјala, to je bila njihova ogromna šubara, dok je sve ostalo bila sama beda i zakrpa. Niko od njih nije imao ni pristojan gunj, a cokule ili čizme nije imao apsolutno niko. Nјihovi opanci su bili mizerni, često i od neuštavlјene i neošurene kože. Oni su izgledali tako kao da su hteli da pokažu da su gola sirotinja i jadna golotinja, a da su doterani na silu da služe državu u svom ruhu.“
Sa takvom vojskom, jedinicama u kojima su bili uglavnom Čačani, Požarevlјani i Negotinci, organizovana je odbrana smederevskog odseka u ukupnoj širini fronta od oko 20 kilometara. Posle artiljerijske paljbe s one strane Dunava i iskrcavanja kod Rasadnika, srpska linija odbrane je probijena. O neprijatelјskom prodiranju, obavešten je komandant smederevskog odseka, potpukovnik Svetomira K. Cvijović, koji je potom jedan batalјon uputio sa zadatkom da povrati izgublјene položaje. Pristigavši pred Molerov šanac, ovaj batalјon je, tek posle dva neuspešna juriša, konačno oko 13 časova uspeo da povrati i oslobodi bateriju koju je neprijatelј zarobio pri osvajanju šanca. Srpska artilјerija je ponovo počela da dejstvuje sa ovog položaja, što je imalo snažan moralni efekat na srpske vojnike i veoma je uticalo na dalјi tok boja. Ovo je bio i odlučujući momenat boja, jer je tek tada protivnapad mogao da počne.***
Srpska artilјerija je dejstvovala po neprijatelјskoj pešadiji i plovnim objektima angažovanim na odvoženju vojnika na drugu obalu.
Pobedi nad brojčano nadmoćnijim neprijatelјem znatno su doprineli Vardarci, 2. bataljon Vardarskog puka, koji su pritekli u pomoć trećepozivcima smederevskog kraja. Oni su bili stacionirani u selu Petka kod Požarevca i do Smedereva, što je nekih 32 kilometra, pretrčali su za pet sati i nakon pola sata odmora odmah stupili u boj!
Vest o pobedi prenela je i „Politika“ od 11. novembra 1914. godine na naslovnoj strani, gde stoji „Sa naših bojišta: Austrijski poraz kod Smedereva. Juče oko tri časa ujutru neprijatelј je počeo prebacivati trupe na našu obalu kod Smedereva. Do podne je prebacio šest batalјona i tri mitralјeza. Sa našim trupama vođena je borba na Pilici do 2 i po časa po podne, kada je preduzet kontra-napad naših trupa, koji se završio u 4 po podne potpunim neprijatelјskim porazom. Od prebačenih neprijatelјskih batalјona manji je broj proteran preko Dunava, a većina je zaroblјena ili poginula. Zaroblјeno je oko 1800 vojnika i 6 oficira među kojima i jedan pukovnik. Zarobili smo i dva mitralјeza. Naši su gubici veoma mali.“
Pod „veoma malim gubicima“ sa srpske strane misli se na pogibiju oko 60 i ranjavanje oko 190 srpskih vojnika.
I francuske novine su nekoliko dana nakon bitke izvestile, pozivajući se na vesti iz Niša od 12. novembra, da je juče (dakle 11. novembra) u Niš stiglo skoro 2.000 „zaroblјenih Austrijanaca“, među kojima je bilo „osam oficira i jedan pukovnik; ovaj poslednji, ranjenik, odmah je po svom dolasku prosleđen u bolnicu“. Vest o boju pronela se veoma brzo i Smederevo su u narednim danima posećivali dopisnici najrazličitijih agencija i novina kako bi se uverili o značaju pobede, pa čak i intervjuisali učesnike ovog boja. „Pijemont“ je već 15. novembra štampao opsežnu reportažu koju su preuzeli od dopisnika novina ‘Rusko Slovo’. Prema njegovom izveštaju zaroblјeno je 2226 vojnika, 2 pukovnika i 16 oficira. U boju je stradalo „…do 500 vojnika, a među njima mnogo oficira, jedan potpukovnik i mnogo ranjenih“. I tada, kao što bi, verovatno, bilo i danas, novine nisu odolele da sve „malo“ preuveličaju, pa je tako „Pravda“ u jednoj vesti u kojoj popisuju uspehe srpske vojske navela da je kod Smedereva 9. novembra „…pobijeno oko 2500 hilјada neprijatelјskih vojnika a još toliko ih je zaroblјeno…“.***
Bile brojke ovakve ili onakve, jedno nije sporno; izvojevana je velika pobeda nad znatno nadmoćnijim neprijateljem, a tom i takvom događaju, da se vratimo na početak, u Smederevu nema spomena.
* „Vodič kroz kovinski kraj“, Svetozar Polić, Kovin 2006.
** “Mitrovdanska bitka kod Smedereva i druge uspomene iz 1914.”, Milan Jovanović Stojimirović
*** „Smederevo u Velikom ratu“, Miroslav Lazić i Marko Stefanović, Smederevo 2014.
Tekst prvi put objavljen na ovom portalu u okviru projekta „Prvih hiljadu godina Smedereva – mitovi, legende i istorijske činjenice“