Poreklo običaja na Božić i Badnji dan – pečenjem prasića protiv Turaka

6. januar  2025 – Najveći hrišćanski praznik u ovim našim krajevima prate mnogi običaji, od koji su neki, da ne kažemo baš paganski, da se neko ne uvredi, nego neka budu prethrišćanski, a neki su novijeg datuma, ali su postali deo tradicije.

Paljenje badnjaka svoje korene vuče bukvalno iz kamenog doba. Uvreženo mišljenje da je to srpski običaj, ako ne srpski a ono bar slovenski od davnina, pošto je hrast za Slovene bio sveto drvo, na žalost, ne stoji. Etnolozi paljenje hrastovih grana povezuju sa ritualom koji je širom Evroazije bio rasprostranjen. Jer, u vreme zimske kratkodnevice, kada je dan najkraći u godini, a noć najduža, mnogi drevni narodi verovali su da se bog Sunca razboleo i oslabio. Paljenjem granja, pa i hrastovog, čije su šume tada bile rasprostranjene, pokušavali su da ga odobrovolje i toplotom prizovu.

Inače, sve to, paljenje grana, da je ostalo kako je nekada bilo, trebalo bi da se obavi po julijanskom kalendaru. Naime, kratkodnevicu, koja na severnoj hemisferi pada 21. ili 22. decembra, slavili su i naši preci o tim datumima, jer je to značilo da će bog Sunca konačno početi da se oporavlja. Ustanovljavanjem hrišćanstva kao dominantne religije na području ovog dela sveta to se kod nas za neki dan pomerilo, kažu etnolozi, i povezalo sa proslavom rođenja Hrista. U ovim krajevima to drvo, u našem slučaju hrastovo, Badnjak je postao simbol Božića, uostalom i Badnji dan i Badnje veče su po njemu dobili ime, a paljenje Badnjaka i varnice koje bi iz plamena izbile najavljivale bi rod i prinos.

I na ovim prostorima do 1919. godine sve se to događalo u decembru, do kada je i ovde Božić bio u tom mesecu, a uvođenje gregorijanskog kalendara zbilo se posle Prvog svetskog rata, u novoj Kraljevini SHS. Kako Srpska pravoslavna crkva nikada nije priznala ovaj kalendar, ona je nastavila da obeležava praznike na dotadašnji način, pa je ta godina postala prva kada se dogodilo da se Nova godina u Srbiji obeležavala i slavila pre Božića. Ovo se, kao što znamo, zadržalo do današnjih dana.

I sam odlazak u seču Badnjaka za Božić ima svoja drevna pravila, od kojih se neka još uvek poštuju, a neka su zaboravljena. Drvetu se prvo nazove „dobro jutro“ i čestita mu se praznik i moli se da podari porodici sreću i zdravlje. Potom se drvo posipa žitom, a u nekim krajevima ostao je i običaj je da mu se daruje kolač koji je posebno umešen za tu priliku. Drvo ne sme da se dodirne rukama, pa onaj koji ga seče mora da nosi rukavice. Pravilo je i da se drvo zaseca sa istočne strane jer mora da padne na istok, treba da se obori s najviše tri udarca, a ukoliko ne padne posle toga onda se kida rukama, kako se drvo ne bi mučilo.

A što se pečenja prasića na Božić tiče… Legenda kaže da sve vuče korene iz pustog turskog doba.

U tom, podužem periodu age i begovi imali su pravo da u bilo kom trenutku ušetaju u kuće srpskog življa i traže hranu za sebe i konje. Dok su Srbi jeli jagnjetinu za praznike, pa i za Božić, često su ostajali bez nje pošto su i to Turci uzimali. Onda su se dosetili jadu, predanje kaže, pa su počeli da za Božić jedu svinjsko pečenje, e kako bi ih Turci ostavili na miru. Počeli da peku svinje i to na ražnju, u dvorištu, ispred kuće, da svi vide i osete. Pošto je Turcima bilo zabranjeno da jedu svinjsko meso, čak i da uđu u dom gde se svinjetina sprema, morali su na Božić da zaobiđu srpske kuće.